POČELO JE!
Jutro je bilo tmurno i neobično tiho za početak proljeća. Mirisalo je na ustajalost i dugo čekanje. Neobične i kaotične kretnje ljudi kao da su unosile nervozu sluteći blizinu nevolje.
“Jesi li to opet pobigo iz škole, klošaru jedan mali!?”, povika otac na sina koji je upravo ulazio u kuću s torbom preko ramena.
“Nisam ćaća, majke mi, sve nas je pustilo iz škole. Eto, ako ne viruješ, ti pitaj Mariju od kuma Ivana, i ona je došla kući”, odgovori dečkić iskrenim glasom.
” I znaš da oću! A ako ne bude, gledaj kud ćeš!”
reče otac i zaputi se prema kući kuma Ivana.
Ušao je u sobu, pozdravio s “Faljen Isus”, na što mu uredno odgovoriše s “Uvik faljen” .
Baba je razvijala pitu, kuma prala suđe a na kauču je sjedila Marija i vadila knjige iz torbe.
“A, vidi, i Marijica je tu! Pa otkud tebe ranije srećo?” upita je već pomalo zbunjen.
“Sve nas je pustilo iz škole. I još su nam rekli da se ne zadržavamo po gradu, već da odmah idemo kući”.
“A zašto to ljepoto, jesu li šta rekli?” sad već zabrinuto upita.
“Ma ne znam, kažu da je počelo pucati na Kupresu”. tugaljivo odgovori Marija.
” Uhh, sunce ti Božje!!” omače mu se psovka i odmah nastavi: “A di je to kum Ivan?”
“Njeg je sinoć diglo, obuko onu šarenu uniformu i otišo”. zabrinuto odgovori kuma.
” Znači počelo je!!!” promrmlja sebi u bradu i nesvjesno krenu prema vratima.
“Neka te kume, kavu ćemo?” reče baba.
” Nemam ti kad kuma, drugi put. Žurim do grada tribam nešto obaviti!” i ode što ga noge nose.
U kuću nije ni svratio, već odmah sjede u auto i zaputi se prema gradu u očajničkoj potrazi za bilo kakvom informacijom. Dok se vozio u glavi su mu se rojile razne crne misli i kombinacije.
Grad je bio pust. Prošlo bi poneko (na brzinu sklepano)vojno vozilo i ljudi u maskirnoj vojnoj odori. U sebi pomisli…ako upitam ove vojnike što se događa, možda bi mogli reći :’ ma vidi njega…pa i ti si vojni obveznik, mogo bi poći s nama pa vidit izbližeg’…i što onda? Bolje produžiti i ne riskirati.
Hrabrost mu ne dozvoli da dobaci dalje od vrha Blažujskog briga Tu parkira auto i pođe osluškivati.
Ubrzo se začuše detonacije iz pravca Kupresa.
” Ipak je počelo!!” reče poluglasno i brzo uskoči u auto te se žurno zaputi kući.
Čim je ušao u kuću, sjede za stol i otpoče:
“E vako ćemo: nemojte danas nigdi izlaziti niti i s kim razgovarati, a pogotovo ne o ovome što ćemo sada pričati. Ti ženo počni lagano spremati stvari, a ja ću popodne nazvati brata u Munchen da nam pripremi neki smještaj.
Ujutro prije nego svane i ustane svit…pravac Munchen! Jeste li me čuli dobro? Ovde nema stanja, vidiš li šta je!”.
“Ali vidiš i kum Ivan je obuko uniformu i susjed Ante i …”
Tu je on prekinu i ljutito reče:
“Šta kum Ivan, šta…uvik je bio budala! Nema ni auta, ni para, ni moliboga, stalno visi po cesti…pusti budalu neka gine!”
“A di ti je ono što si govorio-ako triba i ginut ćemo za našu stvar-” reče žena.
“Ma koju ‘našu stvar’, pusti bona…evo njima ‘neka stvar” po tom pitanju”.
Ujutro prije svitanja ,Golf je zabrundao ispred kuće. On se još na trenutak vrati da provjeri je li u kući sve na svom mjestu. Baci pogled po dnevnom boravku. Na zidu je visila slika Tuđmana i Pape Ivana Pavla, Krunica, Hrvatski grb, slika Kralja Tomislava, a na visećem popularna naljepnica ‘Tomislave grade u srcu te nosim’.
Kasnije je brižno iz Munchena pratio vijesti i rado pregledavao snimke ne bi li ugledao nekog poznatog. Bilo je to za njega stresno razdoblje ,a pogotovo onda kad je doznao da mora izdvajati određenu svotu novca za rat u domovini. Kad je rat prošao, vratio se kući, postao je nositelj Spomenice domovinskog rata. Rado je svima pod nos poturao nekakvu priznanicu(već izlizanu od pokazivanja) kao dokaz da je on dao 10.000 maraka za obranu.
Jednom je tako u birtiji izvadio taj izlizani papir i kumu Ivanu počeo govoriti:
“Vidiš…10 iljada sam ja dao da bi ti primo plaću! Lako je tako. S čim bi vi ratovali i plaću primali moj kume da nas nije bilo, čim?
E kad ga tada Ivan nije zadavio, neće nikada.
Jakov Krišto
