PONEDILJAK
Osvanuo je prekrasan rujanski ponediljak. Na suncu se talasaju i svitlucaju srebrnkaste niti paučine. U Jozinom dvorištu već spreman za putovanje (kao i svakog ponediljka) čeka IMT 539. On odavno Jozi ne služi kao radni stroj, već kao limuzina kojoj je Jozo napravio i ugradio drvenu korpu za namirnice koja kao da je srasla s njim. A di neće napraviti… koliko je samo zašalovo šahta po Wuppertalu.
Spreman je i Jozo koji nervozno šeta po dnevnom boravku dok čeka ženu Lucu.
A Luca je taka, ništa ne pripušća slučaju kad iđe u grad. Provjerava je li spremila zdravstvenu knjižicu, je li pokupila sve nalaze jer danas triba dokturu zbog onog nesrtnog kolina koje je muči već 10-ak dana. Zatim provjerava je li skinula sve viklere koje je stavila sinoć da joj kosa danas izgleda bujnija jer ponediljkom se ne nosi šudar. Prošli ponediljak je zaboravila skinuti dva viklera i taka otišla u grad… sramota! Morala je okriviti Jozu što to nije vidio.
Napokon se pojavi na vratima s crnom torbom priko ramena. Sredila se, nema šta! Crni tanki sako što joj je ostavila ćer Marija, malo povelik ali ćust, šćeta ga je bacat. Bila košulja ko da će na pričest. Crna suknja plisirka i crne cipale s malom petom i na čičak.
Pod rukom joj velika bež kuverta.
„Šta ti je u toj kuverti… štaš od tog?“ upita je Jozo.
„A to su mi slike od pluća što sam nedavno snimala. Šta znaš, možda će dokturica i to pitat pa nek imam uzase!“ reče Luca.
„Iđeš za kolino, a nosiš sliku od pluća, e bogati svašta! Mogla si ponit i one slike od Marijinog vinčanja, možda bi i nji dokturica tila vidit, šta znaš!“ reče Jozo posprdno.
„Ajde, nosi te nesrća!“ Luca će.
„Lipo si se sredila, nema govora! Mora da će u gradu biti i onaj tvoj prikopoljac Jure, kažu da si ga dobro begenisala?“ u polušali reče Jozo.
„Ma koga?! Juru?! Đava ti Juru! Nije on sritan bio loš naoči, ali brte am bi zino, svaka mu je nosila šaku u glavu“, reče Luca.
„Ajde dobro! Već Luce, uvik te zaboravim pitat, jesi li ti ikad imala ikakvog momka u svom selu?“
„Ma jašta sam, moj Jozo. Fin momak bio. Naočit, kršan, bogomoljan i iz fine familije. Jednom ti on ode na red govedim, okrene nevrime i kiša, on se sritnjak zavuče pod vrbe… i grom tresne i smiri ga!“ reče Luca.
„Meščini da grom nije smirio njega, već mene“, reče Jozo.
„A što, šta tebi fali!? Da ti nije mene, odo bi smrdljiv, prljav i utaklaisan ko i onaj sritnjak s kraj sela“, reče Luca.
„Ajde bona Luce, šalim se, ajmo pomalo, zakasnit ćemo, skoro će 8, svi su već na Pazaru.“
Ubrzo se začula klapna na dugačkom, srebrnom auspuhu IMT-a koji je brundajući lagano odmicao prema gradu.
U čekaonici kod dokturice je bila standardno dobra ekipa, pa Luci čekanje i nije teško palo. Dok su prokomentirale kako se Mašuša nekako sasula i oronula, kako se i Lukinici „svrnula pišća“ otkako je stigla nevista, pa kako je i Šujička postala manje podrugljiva otkako joj utekla nevista, proleti vrime.
I dok je tako Luca čekala svoj red, Jozo je obilazio stajališta po točno propisanom redoslijedu za ponediljak: Banka, Elektro, Komunalno, Pošta i Ljekarna.
Kad se vratio isprid bolnice, Luca je već šepajući išla prema IMT-u.
Popela se s jaucima i zauzela svoje misto na dasci, desno iza vozača.
„I šta kaže dokturica?“ upita Jozo.
„A šta će reći, ništa! Kaže da moram snimit neki CeDe“, reče Luca.
„Ma bogati CeDe!! Ode moja Luca pod stare dane u pjevačice! Kako će ti se zvati album? Da nije bona CeTe?“ kroz smijeh reče Jozo.
„E je, je… taj CeTe! Isti đava, svakako ništa od tog! Devrat ću ja vako… malo mazat svinjskom masti, malo masirat rakijom pa kako bude!“ reče Luca. I doda: „Samo ti vozi na Pazar!“
Na Pazaru su dogovorili strategiju. Luca će danas u čorape i duge gaće Jozi… a i sebi će pogledati neku bljuzu. Jozo će u birtiju kod Lončara di ga već čeka ekipa. Na rastanku viknu Luci:
„Nemoj mi one sive gaćetine ko lani! Znaš da ne priznam gaće ako nisu bile!“
Luca samo odmanu rukom i krenu u potragu za štandom s gaćadžijom.
Jozo je izbio u birtiju. Tamo su već sidili Mate iz Sarajlija, Milić iz Srđana i susjed mu Drago (stari prevoznik koji još uvik baci poneku turu). Oni su već odradili red „kratki“ i pribacili se na pivu pa ih je Jozo moro stizati.
Ubrzo im se priključio i Pere, stara momčina koji je isto tako obigro Njemačku uzduž i popriko. Radio je on i u Frankfurtu i u Wiesbadenu i u Offenbachu, ali uvik na crno, pa sad živi od neke naše crkavice! Tada mu i nije bilo stalo jer mu je uvik bila budalešćina u glavi!
Kasnije je pričo da su ga zajebali neki Imoćani jer ga nisu prijavili i vodili staž, pa onda neki naši Jezerani isto… i sad je tako, jebi ga! Ni dana staža! Za njega su govorili, kad se vratio iz one vojske, da su za njim stigle karakteristike u naš MUP s kratkim i jasnim opisom: “SKLON BUDALEŠĆINI“.
Pere je sio s njima. Ubrzo je stigla i bucmaste plava konobarica (tu je tek tjedan dana pa ne poznaje dovoljno goste i njiove ukove).
„Izvolite!“ obrati se ona Peri.
„Meni ćeš kavu, a njima obleti isto!“ reče Pere.
„Kakvu ćeš kavu?“ upita konobarica.
„Jaku vako ko ja i slatku tako ko ti!“ reče Pere namigujuć ostatku ekipe.
Konobarica je donila kavu i nakon 10-ak minuta mu se obrati:
„I, kakva je kava?“
„Za mene si pogodila, a sebe si, bogami, malo precijenila!“ reče Pere sa smiješkom , a ona se malo ljutnu i ode od stola ne rekavši ništa.
„Pa šta je, kakva ti je kava?“ upita ga Jozo.
„Prislatka, bogati!“ odgovori Pere.
Nastavili su oni tako priču malo se prisjećajući prošlosti i dana provedeni u Njemačkoj, pa malo o sadašnjosti i malo o budućnosti i skoroj pripremi za klanje gudina… sad će to.
Najednom Mate veli:
„Ma vidite onog Grge iz Lipe, tamo za onim stolom u ćoši! Sve mu vrag odnio, dobro je osto u kalu.“
Svi se okrenuše u tom pravcu, a Pere upita:
„Ko vam je Grgo, ja ga ne znam?“
Odma nastavi Milić:
„Eeee… koda sad vidim! Radili mi isprid bolnice u Wupertalu kad izbi pulir Franc i vodi nekog čovika!
Veli: ‘To vam je zamljak i od danas će raditi s vama.’
Nije nama ni mrsko, neka naši ljudi. ‘Kako ti ime, ljudino?’
On veli: ‘Grgo.’
‘Znaš li išta raditi?’
‘Znam sve.’
Vraga je on znao! Ništa, bijo nekakav suvoruk, što bi naš narod reko ‘nije znao kokoši guzicu odrizat’. A bio bogomoljan! Nema ti gore kombinacije od tog… suvoruk a bogomoljan! Deder mu ispričaj, Jozo, kako ste ti, on i onaj Blago šalovali šahte?“
Jozo odma priuze priču:
„Beton već na putu, a ostale nam još dvi šahte zašalovat! Blago će Grgi:
‘Deder mi odriži četri daske trice, dvi od 80 i dvi od 90 centi.’
Grgo se vrati, donese daske! Jedna 70, jedna 65… niđe veze! Blago, naki plaovit kakav je, skoči:
‘Po dobro, Grgo, bogati, imaš li ti oči! Šta je ovo, štaaa!?’
A Grgo, naki skrušen i bogomoljan, veli:
‘A eto ti ji Bože! Bog ji pomogo, kako mi take ispadoše?! Eto Bože!’
Blago se vrci, ništa ne reče, ali je u njem kipilo. Odriza daske na miru i brže-bolje ih prikova prije neg dođe beton.
Za par dana mi opet šalovali zidove oko Kindergartena. Blago će ti opet Grgi:
‘Potpulcaj ove šalonge, učvrsti i podupri sa strane da se ne razlete kad se naspe beton!’
‘Dobro’, reče Grgo i pođe nekog vraga kovati okolo.
Čim se beton naso, sve se razleti i izli.
‘A Bog ga pomogo, šta mu bi! Eto ti ga dragi Bože!’ Grgo će.
Blago popizdi, skoči se, uvati Grgu za jake:
‘Zapamti, Grgo! Odsad, ako ćeš spominjat Boga, moreš ga samo psovat ko i svi pravi i čestiti bauštelci! Jesi razumio?’
‘Jesam, Blago, Bog te pomogo!’ reče mu Grgo i još više razbisni Blagu.
A bilo je toga još kolko oćeš.“
„Opet je zaradio mirovinu ko i vi, samo što ste se vi više pohrdali od njega!“ reče Pere u polušali.
A onda je Mate napravio grešku kad je upito Dragu kako je sletio neki dan. Drago je ljudina, poštenjačina, široke ruke i čovik od društva, ali je, brate, pravi detaljist u opisivanju događaja.
„Ma ja! Nisam vam pričo! Ustanem ti se ja u pola 6… lažem, bilo je možda 15 do 6 jer brzo se oćutilo zvono sa zvonika. U nas zvoni u 6. Taman se umivo kad je zazvonilo. Onda se ustala i moja stara, pristavila nam kavu. Ja sam uzeo i jednu rakijicu, tako mi svako jutro. Onda izbi baba, žali se da je prisica priko stomaka i netide kavu već kamilicu. I tako ti ja krenem u grad, kad štopa onaj poštar! Šta ću, stao mu. On izašo na semaforu, a ja produžio u Lončara. Sio, naručio još kavu, kad izbi Križan. Triba mu pritrat nekog bika iz Mesijovine u Stepen. Popijemo mi još po jednu i po bika. A bik nekakav aran i žegaran… dosta smo vidili jada i stra dok smo ga natovarili. Nije ga, bome, bilo lako ni istovariti…“
Utom banu Luca:
„Ajde, Jozo, đava ga odnio, zar ti nije dosta! Ajmo, davno je bilo vrime!“
„Ajde ti, Luce, izdi burek, sad ću ja, dok Drago ispriča kako je sletio“, reče Jozo.
A Drago nastavi u svom ritmu:
„Ja mislim da je bilo oko 10 kad sam se vratio ovde u birtiju. Onda đava nanese onog Tomasa. E onda s njim još po jednu… kad izbi onaj veliki šeširdžija iz Mandina Sela. Kako no mu ime… ma znate šeširdžiju… sestra mu udata u Stipanjiće za onog roglavog što je radio…“
„Ma dobro, Drago, nije važno! Znamo! Ajde brže, Luca mi skapa!“ reče Jozo.
„Ajde dobro, a jesi naprišit. Uglavnom… di ja ono stado? A ja, kod šeširdžije… a jebo ga pas, kako no mu ime?! Dobro, nije ni važno! Uglavnom, šeširdžiji triba 4 kubika nule pijeska. Izliva neke zidiće oko kuće jer mu je susjed neka nesrća i duša mu u tuđe…“
„Drago, SLIĆI, ja više ne mogu čekati! Prisišće mi burek!“ nervozno reče Jozo.
Ali Drago je opet nastavio nadugačko i naširoko, pa se Jozo odjavio i napustio društvo.
Luca je čekala! Teškim se korakom i unkajući popela u traktor! Dok je traktor lagano krivudao prema selu, iz korpi su virile namirnice! 3-4 kila kreča, muhomlati, nekoliko dugih gaća i crni čorapa dokoljenki, zagasitoljubičasta bljuza, plastični vajničić, šćipaljke, jabuke i naranče te nekoliko litara domaće rakije koje Hercegovac, inače, pravi samo za sebe!
Nije traktor krivudo sam zato što je Jozo malo popio, već i zbog tog što mu se nedavno otisno u pojatu pa malo iskrivio prednji desni točak.
Kad su stigli isprid kuće, Jozo izađe prvi i doda ruku Luci da lakše sađe.
„Vidiš, vozim te ko kraljicu!“ reče Jozo.
„Jesi valan, još da si koju rupu promašio, bilo bi još bolje!“ nekako otresito reče Luca.
„Ma kakve rupe, nisam nijednu pokupio!“ pravda se Jozo.
„Eto nisi! Nek zna moja glava! A eno ti i naranče… trag za nama od grada!“ reče Luca ulazeći u kuću dok je Jozo šutke unosio za njom kupljene stvari.
Inače, koga zanima, Drago je sletio tek oko 2. Na Perića mostu mu izletila neka krava pa je odletio u fošu! Izvuko ga neki Đugum s traktorom. Nije bilo materijalne štete.
Piše: Jakov Krišto
www.tomislavnews.com