Prosinac je…struje nema,
sa zida petruljača sija,
sobom se širi neka toplina,
i miris pečenih gurabija.
Bura silinom povija grane,
Mater viri u mrklu noć,
gunđa što struje nema,
a ćaća će: “Ma brzo će doć!”
Baba prilazi šporetu,
da još jedno drvo turne,
i sarmu što vrije za sutra,
na kraj šporeta gurne.
Pa zabrinuto vrti glavom:
“Pogledajte užarena kola,
velika se pušanija sprema,
mogla bi ne radit škola!”
Nama drago zbog škole,
ujutro ćemo spavati dulje,
pa često virimo na prozor,
jesu li krenule prve pahulje.
Ćaća odlazi na tavan,
u ruci mu višalica suva,
govori: “Nema gladna junaka”,
a mater riže ispod sača kruva.
Poslije nas sprema ligat,
i ušuškava u topli jorgan,
i san nas hvata u nadi,
da svanut će snježni dan.
Ujutro otvaram oči,
snig sipi iz nebesa,
iz hodnika čujem korake,
netko sa čizama snig stresa.
Odjurim u toplu sobu,
s očima punim sjaja,
baba reče: “šta sam vam rekla,
od jutros nema ni saobraćaja”.
Na brzinu oblačim bundu,
navlačim čizme i rukavice,
za sobom vučem ligure,
tamo je već puno dice.
Danas me obuze sjeta,
i tuga neka pade mi na grudi,
tamo sada više nikog nema,
u kući se sama mater budi.
