Stojim na brdu iznad sela
i gledam naše polje zeleno!
Kao da čujem nadošla vrela
i na tren oživi vrijeme izgubljeno.
Ali znam…zarasla su vrela
i vrbe uz njih kao da tuguju…
Nema čobanice da bi kraj njih sjela
niti ima stada koja planduju!
i gledam naše polje zeleno!
Kao da čujem nadošla vrela
i na tren oživi vrijeme izgubljeno.
Ali znam…zarasla su vrela
i vrbe uz njih kao da tuguju…
Nema čobanice da bi kraj njih sjela
niti ima stada koja planduju!
Starom stazom spuštam se u selo,
kuće puste…pusta i dvorišta.
Na prozorima visi cvijeće uvelo
i posve je tiho, ne čuje se ništa.
Tek poneki starac pred kućom sidi,
zamišljen pogled…lice puno bora.
Veselo mahne kada me vidi,
znam da je željan razgovora.
Gledam njegovo izbrazdano lice,
otpuhnu i reče…utjeha je slaba.
Najteže mi pada što više nema dice,
pa sad deveramo sami ja i baba!
Sve će bit’ bolje, ja mu kažem,
šta život nosi …to ne zna nitko!?
Vratit će se tvoji, svijesno mu lažem,
a on mi reče: Bog te čuo sinko!
Autor : Jakov Krišto
