Kad se spomene Gornji Brišnik većina kaže: “A to je ono selo di više ne živi niko nego dvi – tri babe.”
Ne znaju oni, dragi moj Gornji Brišniče , da si ti puno više od sela. Ti si nečije djetinjstvo, nečiji prvi polazak u školu, nečije najbolje proživljene godine. Dok se na Glavicu dođe, srce počne drugačije kucati, a s Križevca možeš vidit Buško jezero. Čudno je to, da tako malo selo može nositi toliku ljubav u sebi. Većina ih dolazi gledati vjetrenjače, pa kažu: “Eno bio sam u Gornjem Brišniku”. Nisi ti, care, ni blizu Brišnika doš’o. Oni koji se spuste niz Glavicu u Dragu, Ćurčiće, Batarile, Bagariće… probace koju i upitaju se s ono pet – šest baba i tri – četri dida što su ostali, a odgovor je uvik isti “samo nek’ se je živo” ( ono “i zdravo” ritko ko više spomene!) e, oni mogu reći da su bili u Gornjem Brišniku. Sritnjače, šta će ti vjetrenjače pored ‘nakve Mukinje, Bućera (di su ovce uvik plandovale), Svili torina, Banovi staja, Doca, Dobraljevca, Riđuše…Tu ne tribaš ništa ni pojist, onaj zrak će te nahranit.
Ali život zove, valjda to mora tako biti, da ne možeš ostat tamo di želiš, di ti je srce, nego di moraš. Onda odbrojavaš dane, tjedne, misece do Božića, Uskrsa, lita. Odeš u tuđi svit, učiš tuđi jezik, al’ opet zahvalan što imaš di otići, a zna se već di ćeš se vratit. Di god pođeš samo se prikrstiš i Boga na pomoć, sitiš se svaki dan po jedne od mnogih babinih poslovica: “Dite moje, čuvaj se, tamo u svitu ima svega i svačega, dok te mame šećerom te ‘rane, kad te namame i kruva ti zabrane.”
I tako malo mudriji kreneš živiti, raditi, školovati se. Sam sebi govoriš: “Brzo će odmor, brzo ću kući”. U svoj Brišnik. A kud ćeš lipše!
P.S. I nemoj se bojati, dragi moj Brišniče, da ćeš ostat pust i prazan, tebi će se tvoja dica uvik vraćat!
www.tomislavnews.com/ Tekst i foto: Katarina Bagarić
