Kad čovjek, koji cijeli život radi i najteže poslove, stalno u nekom trku, a umalo, ukratko spadne na to da ne može držati čašu, žlicu u ruci, psihički malo popusti, osjeća se jako loše što zbog bolova, a što zbog osjećanja nemoći…
Noći, a bilo ih je desetak bez sna, su najgore, duge, vječne, nikada svanut, a što bi rekao brat mi Mate nekih davnih dana: „Najgore je kad ne možeš spavati i počneš razmišljat, Bože moj kud to otra…“. I stvarno, kud to otra i ništa lijepo! Počnem ja u tom svom polusnu, unatoč slabosti i bolovima, misliti na lijepe događaje, na drage ljude, ali odmah misli krenu kontra…
Nevista I. i unuka uza me su po danu, a po noći stalno poviruju u moju sobu, pitaju treba li mi što, ništa mi ne treba. Znam, jer sam dvorila, dohranila troje starih i bolesnih (svekrvu, ne staru, ali teško bolesnu, svekra i svekrovu polusestru koji su doživjeli duboku starost) da je onome koga boli najteže, ali nije lako ni onome tko ga dvori, tko je uz njega, tko stalno dežura nad bolesnikom. Teško je to, ali je, sigurna sam, plemenita zadaća. U duvanjskom kraju zato se često moli: „Sačuvaj me Bože teška bola i duga loga“, jer nije lako „spasti na tuđe ruke“, ma kako bile nježne i brižne. Ali, živ čovjek treba biti i na to spreman, što ja baš i nisam bila, jer je bolest i nemoć došle naglo i to, da se malo našalim, u najljepšoj životnoj dobi!
Unučica je smislila, priznajem, učinkovit način kako će mi davati tu bljutavu otopinu protiv dehidracije.
„Idemo, bako, po jednu žlicu za svako unuče: jednu za Saru, jednu za Ivora, jednu za mene Ivonu, jednu…“, prinosi mi čašu punu tekućine i daje mi žlicom.
„Ne mogu više, povratit ću…“ govorim i zatvaram usta.
„Znači, za nas si mogla, a za Maru i Frana nećeš, ne može tako…!“ i krajnjim naporom pijem, ma da je otrov popila bih.
-A sada za tri sina i nas tri neviste…“, govori najmlađa nevista i želi mi vratiti optimizam, osmijeh.
-Za sinove ću nekako, ali za vas tri ne mogu nikako…!“, uspjela je nasmijati me, ali ne i nagovoriti da popijem odvratnu tekućinu. To uspijeva samo unučici koja je uporna: „Bako, moraš, moraš…!“, ne odustaje.
Ja već peti dan ne mogu ništa jesti, na hranu mi se gadi, nekako popijem čaj i malo tekućine s lijekovima, a sinovi zovu treba li mi išta, želim li nešto jesti da nevjeste (ove dvije što nisu sa mnom) donesu i dodaju kroz prozor, što one svaki dan rade, ja se pridignem, mahnem kroz prozor, ali nemam nikakvu želju za hranom.
Zovu sestre, brat, bratane, bratići, sestrane, brojna rodbina, prijatelji sa svih strana, ko kad imam, hvala Bogu, veliku i brojnu obitelj, ali i rodbine i prijatelja, susjeda…Stiže stotine poruka podrške na FB i u inbox…
Sutra: Hvala Bogu, obitelji, rodbini i prijateljima, polako bolovi prestaju!
www.tomislavnews.com
