Znao je did Blaž da je njegova nevista iz poštene obitelji, vrijedna, poštena, poštivala starije, njega posebno, ali…
Nije mu bilo drago kad je njegov Mirko morao ići u tuđinu, u Njemačku, samo pola godine iza ženidbe, a mladu i zgodnu ženu ostaviti u selu. Blaž se borio na sve moguće načine ne ići u tuđinu, obrađivati svoje njive, hraniti svoju stoku i nekako se živilo. Tri kćeri je udao, zatim mu žena umrla, pokoj joj duši, isteretila se, izradila. Sin jedinac mu se oženio tri godine iza majčine smrti i namirio se na pravu ženu.
Ali kad svi njegovi vršnjaci moraše krenuti u tuđinu, ode i Mirko, a ostavi mladu ženu da mu ćaća ne bude sam i da ga ima ko dvoriti, iako se Blaž još dobro držao. Nekad mu se činilo kako je teže bilo njemu što mu sin ode u tuđinu, nego nevisti.
Ona je živila mladenačkim životom, tek je bila završila srednju školu, malo je tražila posla, pa odustala, jer je imala dovoljno i njiva i stoke, a bila vrijedna, ništa joj nije bilo teško, sve je znala i stizala uradit i u kući, i u štali, njivi, a stizala je ići i na misu, iza koje bi redovito svraćala s društvom na kavu, išla je ponediljkom i u grad, na derneke, bila vesela, smijala se, šalila, a uvik uređena ko manekenka.
Ćako (svekar) bi je ponekad blago opominjo kada bi se priviše našminkala, kada bi obukla kratku suknju, nalakirala crvenim nokte, a ona bi uvik, bez ljutnje, odgovarala:”Pa ovo je moda, ćako”.
Govorio je on i nevisti da iđe sa svojim čovikom, a od njega šta god bude, ali nije tila ni čut, a ni sin mu, govorili su šta ćeš ti sam, dosta si se napatio u životu, pa sad da te samoća pod stare dane ubije. Nije imo na to šta reć, ali…
Kad bi ljeti obukla majicu, bez grudnjaka, samo s onim tregerićima priko ramena, a obukla kratke hlače od farmera pa išla kopat na njivu ili vozit traktor, ili išla za kravama, okrićali se za njom i muškarci (kojih, na sreću, nije bilo mnogo u selu!) i žene, a one starije bi vrtile glavom.
Sve je to sikiralo ćaku Blaža, ali na svaku njegovu primjedbi da bi tribala malo drukčije se oblačit, nevista je odgovarala:”Ovo je moda, ćako”.
Ljutio se ćako i kad bi mu muški u birtiji, i mlađi i stariji, redovito psovali nevistu, ali, nije im ništa mogo.
A nevisti ništa nije smetalo, žena nije bila ni od kakve svađe, volila je svog Mirka, svaku večer ga zvala, a svakog drugog vikenda dočekivala s osmjehom, s ljubavi, s volenjem.
I baš nekako s kraja prolića kad je zavrućilo odluči neva hodočastiti na zavit u Međugorje, pa kako je i red upita ćaku bi li i on išo, polako će, a iđe još nekoliko i muški i ženski iz sela. Oće ćako, jašta će, pa nije išo nego pet-šet puta u Međugorje, a načuo je da je neva zavitna kako bi ostala trudna, kako bi Majka Božja uslišala njezinu i Mirkovu želju imati potomstvo, čemu bi se i Blaž veselio.
I krenu oni, polako, rano, još za mraka, s ostalim hodočasnicima, lagano obučeni, odmarali na nekoliko mista, a kad su krenuli kroz dragu, šumovitu, nevista je malo zaostala za kolonom i skrenula u šumu, što je bilo uobičajeno kada se iđe “sporadi sebe”.
Stiže ubrzo kolonu nevista , prođe naprid, a lagana joj litna haljinica zapela u gaće, pod gumu, pa joj se vide s oproštenjem gola stražnjica i neki konopić uzduž. Gazi neva, a ostali za njom se smijuckaju, krivo ćaki, ali muči, i muku muči. Okrenu se jednom neva i opazi da joj se nekako podsmijavaju, osjeti da nešto nije u redu.
“Vi se smijete iza mene ko da imam rogove, zato što sam prva , šta ću vam ja, nisam kriva što ste ostarili”, bez ikakve zlobe, više da prekine to smijuckanje, reče neva.
“Nemaš draga rogove, ali nemaš ni haljinu, poile ti je gaće”, usudi se reći jedna od žena, a svi prasnuše u smij. Pogleda neva oko sebi i vidi čemu se smiju. Spusti haljinu, pa jurta na ćaku:
“Ćako, bolan, što mi ti nisi reko?!”, ljutito upita nevista i prvi put zagalami na ćaku.
“Ja, neve, vire mi, mislo da je i to moda”.
www.tomislavnews.com/Foto ilustracija
