Badnja je večer. Vani caruje ladnoća i ko da se sve umirilo čekajući Isusov rođendan. Dok vani zima pokazuje svoje čari, doktorica i medicinska sestra, u bilim mantilima, side za stolom, u ambulanti i beside o sebi i poslu koji rade.
Sićaju se kako su i lani, baš one dvi radile za Božić. Maštaju i razgovaraju kako bi sve izgledalo da je Božić liti kada je vruće. Unda, odjednom dolazi više pacijenata. Iz čekaonice se čuje žamor, a svakomu, pa i njima je jasno da bolest ne bira ni dan, ni sat.
– Mi i lani i ove godine ovde, na Badnjicu, doktorica će.
– Ako vako budne i dogodine, pobuni ćemo se. Ha, ha, ha…
– A što su navalili večeras. Eee, moja Bobice, Badnja večer, a nas dvi radimo. Dicu nam, kod kuće, čuvaju muževi. Više smo u ambulanti nego kod kuće. Moja dica su me željna. Vaalaa, ko izmisli ova dežurstva,…uuuh. Glasno otpune i uzdane, pa nastavi. Koliko godina sam studirala, pa specijalizacija obiteljske medicine i moram i na Božić dežurat. Srića, smotuljala sam, jutros, lončinu sarme za tridni i napravila dvoje kolače.
– Do devet sati večeras, osmero ji, unda pauza, pa evo ji opet. Kud ji belaj nosa po vom mraku i ladnoći. Petero ji je brezveze dolazilo. Neš ti problema; Upa mi mali trunčić u oko, i eto ga u ambulantu – Doktorice pomozite! Vidi ćete, doktorice, kad nam večeras budu dodijavali oni koji i ne tribaju likarsku pomoć.
– Eno, vidila si, onu bidnu babu baš vrlo boli, ali opet je ugodna, i ne cvili, a sićaš li se onog klipana, lani, kad nam je doša na Badnjicu? -Pokvarijo sam željudac i u trbuvu mi je revolucija. Pojijo sam dva kila janjetine i popijo deset piva. I unda se razbolijo. Doktorica vrti glavom. Prišlo mu priko zubi, pa doša ovde grajat, dodaje.
– Na Badnjicu se posti, a on udarijo po janjetini i pivi. Izilica, ne zna miru. Ljutito će sestra.
– Ajde, uvedi pacijenta. Čujem ji u čekaonici kako grajaju koda ji je trijest.
– Ajmo, po redu. Ko je prvi doša? Sestra otvara vrata i poziva pacijenta.
– Ja. I vrlo mi je itnja. Duboki muški glas odzvoni čekaonicom. Dok govori diga je dva prsta ko u učionici.
– Ajde, uliđite.
Ulazi muškarac, oko trijesetak mu godina, zeru se nakrivijo i odma sida na stolicu.
– Bog, dokturice.
– Samo naprid. Di je problem? Šta te boli? Doktorica ga gleja, onako ispod oka.
– Dokturice, ništa. Zdrav sam ko drin. Nego, nego… Poče zamuckivati, pa nastavi: Ma, ona moja žena oće da usisam cili stan, a ja ti nisam za ti posala. Ako je poslušam sad, unda ću morat usisavat i za Novu godinu, pa za Uskrs, pa za Blagovist, pa za Gospojinu, pa sam, čim sam jamijo u ruke usisavač, odglumijo da me ušćuklo u leđin. Ona me je dovezla, eno je čeka u avutu. Vako san se namistijo, nagoberijo i nakrivijo da me ne skuži. Nuder dokturice, dajte, propišite mi nikakve likarije da me ne otkrije. Reću joj da ste mi dali inekciju i da moram tri dana ipte mirovat. Nervozno mlatara rukama dok razgovara.
– Nije moj posa spašavat brakove. A ne bi te grom ubijo da si i usisa. Taki kršan, moga bi brdo pomaknit, a ne li usisat stan. Evo ti tablete i više mi ne dolazite ako niste bolesni. Nevoljko mu pruža kutijicu s tabletama.
– Ona bi me držala na priuzi. Eee, ženo, nemere tako. Srdito izgovori ove riči i unda se počeša po glavi. Popušijo san, večeras, kutiju duvana. Vadi kutiju iz džepa i pokazuje je.
– Odrasli ste ljudi, mućnite zeru glavom, dogovorite se.
– Ah, lako je to kazat! Ako popustim sad, sutra će mi reć; ajde guli kumpire, pa šta ću undan. Svedno, vala vam dokturice. Dužan sam počastit vas kavom. Odmane rukom i, iako nakrivljen, žurno odlazi.
– A budale. Ovom nisu sve na broju. Eee, kakvi sve invalida zemljom oda. Doktorica vrti glavom, vrteći olovku u ruci.
– Vala, zavro ko june.
– Ajmo dalje. Doktorica se obraća sestri.
– Ko je po redu? Sestra otvara vrata i glasna je da je svi čuje.
– Ja. Ovde, u čekaonici mi je ladno. Mora da vam ne radi grijanje? Ulazi starija žena naslonjena na šćap. Vidljivo je kako joj se ruka treska.
– Dobro vam došla Badnja večer.
– Mogla bi bit i bolja. Što vam je? Šta vas boli?
– Oćete sist? Sestra joj nudi stolicu.
– Ko će me ustat, ako sidnem? Učas ću ja bit gotova. Nekolko puta kucne šćapom o pod.
– Dobro, dobro.
– Zaboravi ja nazvat van; Valjen Isus i Marija. Pokajnički izgovori ove riči.
– Eeee, moja doturice, ne znam kako ću vam kazat. Boli me srce i duša. Od tuge, moja doturice. Vata se za srce, malo udane zraka i nastavi. Ona moja nevista, Bog joj pamet prosvitlijo, a meščinji neće, jamilo je. Pripala me. Galami po kući ko manita i unda sam, od muke, morala kazat da me žiga srce i bidnog sina nagovorit da me vozi ovde, u ambulantu. Jadnik, evo ga u čekaonici. A šta će bidan, ko da mu je lako. Vajda će se ona zvizga, nevista, zeru zduisat dok se vrnimo kući. Lipa moja doturice, dajte mi kakve tablete za glavobolju da misle da me baš boli. Ama, stro mila i boli me ova sida ćiverica, a i srce, i duša, ali od tuge. Skoro kroz suze prozbori i vata se za glavu.
– Bako, a da ste ostali u kući i izmolili dvi krunice. Božićno je vrime, možda bi više koristilo od tableta. Evo vam tablete, ali, ovo više ne činite. Izgubi ću posa zbog vas, pa šta ću undan. Baka uzima tablete i nastavlja s govorancijom.
– Brezbeli, lipa moja doturice, molila san cilo popodne, do ćindije. Držeći tablete i ruke su joj sklopljene, ko u molitvi, kako bi pokazala kolko joj je stalo do molitve. Mora da smo i Bogu utužili s ovin svojin manitošćinan. Od sikirancije su mi svitlaci prid očima.
– Bako, mala dica, mala briga, velika dica, velika briga. Nemojte se sikirat, biće bolje.
– Vala van. Bog vas blagosovijo. Evo vam tri marke pa vi i sestra popijte kavu od mene. Ršum ga odnijo, nije se zavrnilo više u džepu. Pruža novac doktorici.
– Ne triba, kakve pare. Ne triba, ma kakvi.
Baka vraća novce u džep, čvršće stišće šćap i popravlja šudar na glavi.
– Vala vam, do neba. Bog van da zdravlja. Zbogom vam. Oslonjena na šćap odlazi prema vratima.
– Za sve joj nevista kriva. Jašta. Meščinji, nije ni baba cviće. Ma, jopet, ža mi babe, a šta ću joj ja. Vaka je bila i moja baba. Bobica odmane rukom.
– O Bože, Bobice, dobro si ti rekla. Ovo je luda kuća. Zovi dalje. Razboliću se ja, slušajuć ji i njiove manitošćine. Doktorica se hvata za glavu, zatim se malo protegne dok sestra odlazi do vrata kako bi pozvala pacijenta.
– Ajmo dalje. Ko je po redu?
– Dobra večer. Na dobro vam došla Badnja večer. Ulazi mlađi muškarac u trenirci, namršten i čupave kose.
– Dobra večer. Sidnite tu, na stolicu. Što je vama, šta vas boli?
– Ne znam okle bi počejo. Posvađa sam se s curom, pa ne mogu spavat. Ne mogu i gotovo. Nazvala me idijotom, benom, glupača glupa.
– Iiii!
– Šta iii? Dajte mi likarije za smirenje, da zaspem. Nervozan je i vrti se na stolici ko da je sijo na mravinjak.
– A da se pomirite s divojkom. Sutra je Božić, blagdan radosti i mira. Zašto ne biste oprostili jedno drugom, aaa?
– Šnjon? Nema šanse. Ne znate vi nju. Ženska glavo, privarila me. Lažljivica.
– Privarila te, pa šta.
Dok govori, desni kažiprst mu je isprid nosa, u napetom položaju. Obrazi mu se crljene ko mlade rajčice, a iz usta zaudara miris alkohola.
– Je, je. Kazala mi da joj je dvajest godina, a jima dvajest dvi. Vidijo sam joj u osobnoj.
– A dobro, sitnica. Možda se samo šalila? Evo vam tablete. Iđe jedna, sat prije spavanja, ali, drugi put nemojte dolazit zbog vaki razloga. Da vam parvo kažem, vake brige se ne brišu tabletama, nego razgovorom.
– Šta vas briga kaću ja dolazit? Deset godina mi odbijaju od plaće, za zdravstveno, a nisam vam dvaput ovde povirijo. Ljutito i glasno se obraća doktorici koja ga začuđeno gledala, zatim se ustaje sa stolice.
– Dobro, dobro, ne tribate se idit. Doktorica ga pokušava smiriti dok iz njega vrcaju iskre.
– Ajde, nemojte mi zamirit, malo sam popijo. Oprostite, naljutila me, pa se sikiram. Jopet, dobro vi kažete, ispovidijo sam se, izmolijo Isusovu krunicu za pokoru, a Božić je blagdan jubavi i mira. Moram šnjom besidit o svemu. I sritan vam Božić. Izlazi mirniji.
– I vama. One dvi odgovaraju uglas i poglejaše jedna na drugu.
– Teško nogama pod manitom glavom. Doktorica ga ispraća nekim neobičnim pogledom, a sestra poziva slidećeg pacijenta kako bi ji se što brže oslobodile.
– Slideći neka uliđe. Glasna je sestra, a zatim ulazi žena s ditetom.
– Ne zamirite, doktorice, što banismo vako kasno. Morala sam. Temperatura joj naresla na 39, kašlje i kija. Nemere ni jist, ni pit.
– Lezite je ovde, na krevet. Bobice, pomozite joj. Kako ti je ime? Doktorica je pomazi po kosi.
– Cvita, a mojoj mami Božica.
– Kako lipa imena imate. I mojoj sestri je ime Cvita. Di te boli?
– Ovde, u grlu. Mala pokazuje prstima na grlo, a onda pogleja na doktoricu.
– Ajde zini, poglejat ću. Aha. Biće dobro. Samo mala upala grla. Propisaćemo joj sirup i neka pije tekućine i miruje. Obraća se materi, koja prati svaki pokret male, a malena se ustaje s kreveta i znatiželjno razgleda po ordinaciji .
– Vala vam doktorice. Skuvaću joj kokošje juve i čaja.
– More. Ako bude problema dođite opet.
– Dobro doktorice. Zbogon i vala vam, i sritan vam Božić. Odlaze, a malena mahne rukom i nasmiši se doktorici i sestri kao da su joj izbrisale svu bol.
– Doviđenja. Sritan i vama. Čuvajte se.
– Šta sam vam rekla doktorice. Deeernek.
– Je, u pravu si bila. Ne znaju šta će od sebe i unda eto ji nama. Evo, ovu malu, Cvitu, baš boli, a ostali, došli mi cmizdrit…. Luda kuća. Manipulatori.
– Brezveze, po mraku i ladnoći kirijaju cilu noć. Nadam se da više nećemo imat vaki slučajeva. Napokon prazna čekaonica. Sestra, trljajuć ruke pogleda po čekaonici kako bi bila sigurna da ji više nema.
– Sestro, di no su one jučerašnje novine , nađi der ji.
– Evo ji ispod stola. Dodaje ji doktorici i sida na svoju stolicu.
– Aha! Da ji malo prilistam.
Natiče naoćale i lista ih uz kraći prigovor kako cili dan nije stigla. Na trenutak nastupi tišina. Unda, čita u osmrtnici, kako je umrla neka Zorka kojoj su išle kući, positit je. Bila je vrlo slaba i blida pa i nisu iznenađene što je napustila ovi svit.
– Ja, štaš, žuti žutuju, a crljeni putuju. Pokoj joj duši. Eto, bar nam ona neće večeras doć, prosti mi Bože. Ha ha ha…
– Evo nađo, nu, piše da se ove godine, u nas, rodilo više 80-ero dice nego lani. Ajde, neka neko i dicu pravi. Eto, neko od nji će, valjda, bit likar pa nas ličit kad ostarimo?
– Aha, ako ne umremo prije nego oni narestu. Jamila me ova zijavica i ne pušća me. Ko će do jutra izdurat. Sestra gleda na sat, a i doktorica.
– Nu, bona Bobice, već prošla ponoć. I ja zadrimala. Možda nam više niko ne bane do jutra.
– Jelde. Doktorice, nadajte se, ironična je sestra.
– Dođu nam na Badnjicu, tuć oraje na glavi.
– Jašta! Nemaju pametnijeg posla.
Zaključale su ordinaciju, na, bar jedno pola sata. Prošla je ponoć i post, pa su odlučile malo se odmoriti i pogostiti. Prije toga detaljno su oprale ruke.
– Donesi der one kolače, mezu, kruv i sok. Sritan ti Božić. Čestitaju jedna drugoj Božić, onda Bobica donosi iće i piće, a doktorica rasčišća stol od papira da sve stave na nj.
– Ujmisusovo! Jelde, dobar ovi pršut, a ovi sir je od moje matere, domaći.
– Odlično sve, a ja, i žedna, i gladna. Moram probat ovu tvoju bilu pitu. Uzima komad. Mmm. Dobra.
Neko kuca, a njima se od tog zvuka naježi koža i diže kosa na glavi. Na tren i one zašute, unda, jopet, moraju, a šta bi drugo, nego otvorile da vide tu glavu koja u to doba traži njiovu pomoć.
– Nema mira. Neko nam opet kuca na vrata. Ku će u va doba, ko da je saša s pameti.
– Da otvorim, sestra će tiho?
– Zalogaj mi je u ustin, nek sačeka dvi minute. Zamal se ne udavi.
– Zeru sačekajte. Glasna je sestra da je čuje.
– Nemereš ni pojist zalogaj od nji. Ajde sad, progutala sam.
– Dobro jin se da kirijat u va doba, tiho će sestra i odlazi do vrata. Ajde, uliđite.
– Dobra večer. Ulazi muškarac s kapom na glavi i mobitelom u ruci.
– Dobra večer.
– Je kasno, ali…
– A šta vas boli, u va doba?
– Ništa. Nego, triba mi sedam dana bolovanja. Uznemiren je pa cupka desnom nogom.
– Bolovanja? U va doba. Kako ću vam dat bolovanje kad vas ne boli?
– Trijest maraka po danu bolovanja, pa vi i sestra podilite kako oćete. Je li pošteno.
– Nije ovo trgovina, nego ambulanta.
– Znam. Ali me probajte razumit. Gazda mi pomanita, malopre me zva i oće da radim i na Stipanjdan i na Ivandan, a meni dolaze gosti. Ako mi ne date potvrdu za bolovanje, ostaću brez posla, jer ja ne mislim ić radit ova dva dana. Meni je Božić, a posa more čekat. Ako me ne razumite, unda ćete bit krive, vi dvi. Upire prstom u nji dvi, a one se zglejaše.
– Lako vama to reć, ali, mi moramo radit po zakonu. Bolan, šta ako ja odletin s posla zbog vas?
– Niko neće znat za ovo, garantiran vam. Kunem vam se.
– Ajme meni, cila sam u goloj vodi. A šta ću o tebe? O, Bože, prosvitli me.
– Doktorice, dajte mu bolovanje, Božić je. A šta ćemo od čovika. Sigurno ga u firmi iskorišćavaju. Vidite kako je nama mrsko radit na Božić, a moramo. Tako je i njemu.
– O Bože, Bože, što nisam studirala ekonomiju, neki strani jezik ili nešto drugo. Kako got okrenem nekomu sam kriva. Ajde, sestro, dajte mi ta papir. Da nije Božić nikad vam ovo ne bi potpisala. Na jedvite jade potpisa doktorica ta papir.
– Vala vam. Uzima papir a ostavlja kuvertu na stol. Evo, počastite se od mene.
– Ne triba, ma bolan, ne triba. Obe u glas. Sestra krene za njim, da mu vrati kuvertu, a on ubrza korake, te se rukom maša po bradi, kao, puna mu šaka brade i itro odlazi priko vrata, dok njima ništa ne bi jasno.
Obadve sidaju za stol ne znajuć jesu li postupile kako triba.
– Sestro, šta je ovo večeras? Ko na kolodvoru.
– Ludnica, mile mi matere. Da otvorim kuvertu, aaa?
– Otvori, ta nisu u njoj milijuni.
– Ujmisusovo, biće bar za lemuzinu, ha, ha, ha. Podiže je u visinu očiju pa je okrće i gleda. Ne mogavši suzbit znatiželju, sestra otvara kuvertu.
– Opa, opa, muljator, privarijo nas je. Samo 10 maraka, a reka je trijest po danu bolovanja. Đadru to ne bi palo na pamet. Začuđena vadi novčanicu i pokazuje je doktorici.
– I ja sam tako razumila. Ha, ha, ha.. A ništa, nećemo plakat. To ćemo dat za lemuzinu sv Anti, kad sutra odemo na misu, da nas Bog i Ante, ubuduće, čuvaju od vaki mangupa i privaranata. I tako, bolovanje je dobijo zbog Božića, a ne zbog para. Kako bi i mi volile večeras bit kod kuće s obitelji, tako je i njemu. Dala sam mu priliku da za Božić budu zajedno.
– Baš tako, ali neće nas ni sv Ante čuvat za deset kuna. Obadvije su se nasmijale na ove Bobičine riječi. Onda je otišla do vrata kroz koja im ulaze pacijenti i zaključala ih. -Zaključana su vrata. Više ne otvaram, pa taman da mi ćaća pokuca na nji.
– Neka su, dosta nam je pokore za večeras. Zanimljivo, kako neki ovde, u našemu mistu, misle da njiove probleme triba rješavat neko drugi. Moja pokojna baba bi uvik kazala: Uzdaj se u se i u svoje kljuse. Ajde, skuvaj nam zeru kave, kolači su prid nama i ulij malo likera od višnje da zeru gucnemo i nazdravimo.
Otišla je sestra u prostoriju do, i nakon par minuta sve donosi na stol.
– Zvončići, zvonči, zvone cilu noć i ostaju u sićanju što nikad neće proć. Doktorica je pivala dok je Bobica servirala. Jedva su dočekale praznu čekaonicu da se malo opuste i zaborave na misto u kojem su dočekale Božić.
– Evo kavice i rakijice.
– Božić je. Ajmo nazdravit.
– Živile mi dvi i ostali svi.
– Živile!
Podižu čaše i kucaju, pa ruke pružaju za kolačom ili mezom, unda srknu kave. Vani je ladna noć ledila sve po redu, a one nisu želile dopustit da im išta pokvari Božić.
– Ovo nam je posa. Ipak, mi volimo svoj posa. A, i pacijenti, bolje da ji ništa ne boli, a vala, kad malo produman, bilo bi nam gluvo brez nji, zaključila je doktorica.
– Ko nam more otet Božić na Božić? Niko.
Složiše se, kako bi, da sada biraju zanimanje, devedeset devet posto, izabrale isto. Pivale su božićne pisme i uživale u jelu u toploj ordinaciji. Vani je bilo ladno, ali, nebo se okitilo zvizdama kako bi sve bilo svečanije i blagdansko.
www.tomislavnews.com/Piše: Miljenka Koštro/Foto ilustracija