Krene Luca s kumon Katon na zavit. Obe ercegovke udane za šperce. Kata živi u gradu, ali je navakat došla do nje. Eto, obe se zavitovale sv. Anti i dogovore se da krenu od Lucine kuće jer je i svetište bliže Lucinu mistu. Skupa iđu već deset godina, unda i ove godine skastile tako. Lašnje jin je i salalnije skupa, kako rekoše.
I taman, kad su zamakle trijestak metara ot kuće, Luca će: E moja kuma, Kate, neš virovat, šta mi se nomadne desi. Moran ti pripovidit, nisan nikomu, pa taman mi se cili život rugala. Ma, jednako se neko uvik ruga, pripovidila, ne pripovidila.
-Ajde, bona Luce, samo ti pripovidaj. Plesni me po oba obraza ako ti se zarugan.
I počne Luca pripovidati:
-Moj Matan i ja u braku smo skoro trijest godina. Ja ercegovka, on dalmatinac ili škutor(šperac) kako u nas reknu. A eto, znaš i sama, zamirili se na poslu, radeć u otelu, na moru, vinčali se, kućili i dicu podigli. Štaš, truda nan nije manjkalo. Bilo je i lipi i brimeniti dana. Dica narestoše i jedno po jedno odletiše kud koje, ko tići iz gnjizda, ko i tvoji.
-Sve nan je išlo ćusto i po Božjem redu dok nije došla prokleta kriza i moj Matan, „sritnjak“, ostadne brez posla. Oćeš-nećeš, povukli se mi u kuću i osamili. A diš kad nimaš para, ili ti šoldi kako ovdi kažu. Što je, je, tražijo on novi posal, ali u tin godinan više te niko ne konta. Nego smo se i mi vrnili za vin novin vakton, pa prija nabavili one kutije. A štaš, moraš u korak s vrimenon. Vidin ja, moja kuma, u poslidnji vakat, moj Matan, ko mlađarija, ipte bulji u nu kutiju i svako malo iđe do Mirke, koji mu ko, eto, priko te kutije pomaže nać posal. To ti je sin od onog njegova rodijaka Duje.
-Jednon ti ja, u ćindiju, oden na kavu kod jedne svoje prije, i kroz beside, ona mi veli kako je vidila i mog Matana na nin društvenin mrižan. A, eto, tokalo ga je, a nije mi kaza. Otvori ona kutiju i pokaže mi ga. Ma, je moj Matan, nije Matan. Belaj jedan, lipu sliku metnijo, otprije desetak godina, dok je još bijo kršan. Izpegla obraze, zaliza kosu, sveza kravatnu, sredijo se, štaš besidit, nemere vejda tako, ko glumac.
-Ajder, da i ja tebi napravin provil, veli mi prija. Ona nikako višta s ton kutijon. Duše ti, namišćaj, velin joj. I sutra namisti ona to, meni, ali metne sliku nike lipe, mlade ženske misto moje i promini mi ime i prezime. Ko ti ga zna oklen je ta lipotica? Pošto ja nisan višta u toj novoj teknologiji, ona me poduči kako se rukuje tin provilon. Isprva, ona će to činit misto mene.
-Moj ti Matan, svako priko dana, ko biva, ode tražit posal, a na tom provilu, moj brte, i on prominijo ime, napisa da je poslovni čovik, da vele putuje i kako nima vele slobodna vrimena. Saznan eto, priko te društvene mriže, da ne puši, ne pije rakijetinu, svako jutro trči, vozi bisan avuto, da se prija bavijo rukometon, voli plivat, čita klasike iz književnosti, a još uz sve, sluša Olivera, Mišu, i klape. Veli i da je veliki virnik. Bože mili, muško za poželit. Sve ti on ko biva radi; kuva, pere, pegla, usisava, namišća postelju, kreči, kosi travu… Tako mi svega, ja ga poznajen dugo, ne zna utaknit peglu kamoli šta ispeglat, a o usisavanju da ne besidin, obe mu ruke live. Knjigu nije pročita zadnji trijest godina.
-Javin mu se, ja, s ton lažnon slikon pod imenon Edita na tu društvenu mrižu i on me privati. Nabacan mu lipi riči o njegovu izgledu i svemu ostalom. Velin mu da vodin posa, da san vakultetski školovana, imućna raspušćenica i da nisan u vezi. Zapitkuje on mene o nikin stvarima, šta san noćas klapila, vali li mi društvo, volin li putovat, iman li dicu, i tako. Veli mi kako san lipa i da mu ne iđe u glavu kako se, taj moj, navodni bivši, nije borijo za taku lipoticu ko ja, te da bi platijo suvin zlaton da me ima kraj sebe. Sasu na njega, na tog mog, ko bivšeg, i drvlje i kamenje. Na pitanje je li ženjen, veli mi kako mu je žena umrla od raka grla prija dvi i po godine i da nisu imali dice. Tovar jedan brezobrazni, kakav rak grla, grij jedan, živu me sarani. O pokojnici, tj. meni, skoro ništa više ne kaza. A umrla san oni dan kad se vinča za te, tovare jedan škutorski, pomislin.
-Ma, nije on tebi neviran, dobar je on čovik, kuma će joj na sve to.
-Čuj dalje, kuma. U istoj smo kući i unda bi dreknila da se kuća trese, da čuje kako mi je grlo zdravo, ili bi ga išla zadavit golin rukan da baš budnen udovica, pa bi ga, kako se ono kaže, ona stranjska rič, ja, vakumirala da ostadne brez zdraka, ali neću, neka ga još zeru prokušan. Zaigrala i ja opako, pa kako budne. A, stro mila, manita li vakta kako se pokupovaše ove kutijetine.
-Sutradan za ručkon, sve to me nikako mučilo. Počnen ja nako izokola š njin besidit, a on, sve ništo skrće i svrće u drugi smir.
-I danas rašćika i slanina od pojisme. Pojisma, roga ti? Šta nisi bacnila na gradele dvi-tri ribe ili kakav toć i zeru blitve?
-Ajde, jidi i muči. Nu, i ja reko; muči. Šta bi, sritniče, da san do podne se češljala i stala prid ogledalon košto ove nike rade i da ti nisan ništa svarila.
-Ja mu velin kako bi tribali, nismo odavno, otić kod don Pavela ispovidit se, a on se izdrečijo na me.
-Luce, ljuta ercegovačka kamenjarko, aj ti ako si grišila, ali brez mene. Ja san čist ko suza.
-Živoga ti klaka, ko je u tovaru vidijo čestita isana! Dreknen i ja na njega.
-Muči, silo nečista! Vrtirepka, nalet te neodnija, prigrizla tu jezičinu dabogda! Iskolačijo on oči na me.
-Šutin tovare, beli tovare jedan škutorski, ne mogu ti griji stat ni u pet žaketina.
-Roga ti, dodaj mi ta šugaman da otaren znoj! Muka mi je o tebe i tvoje beside.
-Ne laj, belaji te nosali! U nas se, bolan, reče ručnik, kakav bidni šugaman.
-Ja, ja ne laj, a ona laje za troje. Duži ti jezik nego u Ivine Cvitulje rep. Roga ti, ima ti samo u jeziku pet kila, on će meni.
-A u toj tvojoj, sidoj ćiverici, Matane, beli, crni Matane, ni zrna, ma ni grama možđana, a obraz si davno izgubijo! Bog me ubijo ako si ti normalan. Ma i ja izgubila strpljenje.
-Na ti ove šporke bičve, nosi ji tamo na pranje, poslen mi zapovidi. Nek ti se jezičina zeru odmori, doda.
-Kako neću. Sad bi te bičevala tin tvojin šporkin bičvan, u nas se rekne, plisnavin čorapinan. Jopet odnesen te bičvetine, a šta ću, ma kakve bičvetine, čorapine.
-Ostarila a još nije naučila govorit po naški (misli po šperski).
-Ma, je li, duše ti? Jašta! Do sada ti nije smetalo što besidin po ercegovački. Koji ti je belaj sad odjednon? Znan ja pet jezika kad triba.
– Ženskadija! Progovorila bi pa makar na prkno, drekne on.
-Ooo, sveti Ante, šta san ja Bogu zgrišila pa se spetlja s tobon? Samo brezveze galamiš. I je mi pokojna baba govorila, kuću za šperca pored vliko momaka u našem selu.
-Ko mi kaže? Zvrndulja! Roga ti, tvoji su svi bili šverceri duvana, a pola ji u ustašan!
-Šta vali škiji, Škiljo jedan, bolje nego prosit? A tvoji su bili rutavi prosijaci i pola ji u partizaninan- komunjare.
-Moji? Moji bili u partizanin i komunjare? Ti si malo vijucnila! Moji su bili domobrani i branili svoj prag, svoj dom.
-I moji su bili domobrani i branili svoje ognjišće. Ja, nije ti škodilo kad ti je moj brat Vrano, kako veliš, švee-r-ce-r, pozajmijo pare za avuto. Šta se prndiš na me koda si se najijo prnduša?
-Grebeš šolde, pusti šolde, škiju, ustaše i partizane, gromobrane i domobrane! Pun mi vas je kuver! Lupi on rukon po stolu.
-Jezus ujmisusovo! Stresen se cila.
-Sidi tamo u ćošak i muči, roga ti! Kad san te doveja bila si prava seljančica. Nisi se ni oprala ko triba dok se nisi počela brčkat u moru. Ni plivat nisi znala. Ajde zini, di ti je voda u noj tvojoj stini u Ercegovini, a vidi u nas kolko je more i rike teku njemu? Niman ja ništa kontra Ercegovine, ali,….ovdi je raj, da znaš.
-Ma, šta ti znaš? Praviš se manit i brezveze grajaš i baljezgaš. Ja san se umivena rodila, a ti? Ogledaj se, ajde! U nas rike i potoci bistre vode svagdi teku. Moreš me karat kolko oćeš i svačin nazvat, ali u moju lipu i ponosnu Ercegovinu mi ne kreći. U nas svak otprija sto godina jima čatrnju i bunar. Čistiji je u nas u Ercegovini pod, nego u tvoji pijat, eto.
-Eee, nemreš je nadgovorit da jimaš tri jezika. Nimate ni pravi balun, ni stadijon ko Poljud, ni Ajduka, roga ti, Matan će ponosno.
-Ko, mi, je li, duše ti? Mi nemamo ajduka? Ma nemoj. Mi imamo pravoga ajduka, ime mu je Mijat Tomić. Cili svit za njega zna osim tebe. Ima ji još.
– I tako se mi, moja kuma, poričkali za ručkon košto nikad prija nismo. Unda on ode u primaću sobu i otvara onu kutijetinu. Ko biva, triba se javit starom pajdi iz školski dana, pa će poglejat nikakvu utakmicu. Ostanen ja u kujini. Jamin i ja svoju kutiju i jopet se nas dvoje krenemo dopisivat. Vrag jedan, slatkoričiv na tom provilu, ma, nikako mi to i prijalo, a inače, u poslidnji vakat, ižnjega iščupat lipu rič o meni, teže je nigo deset kova vode iz bunara.
– Sutradan jopet se poričkali i on se naidi na mene. Jami pribor za pecanje i ko biva, ode pecat ribu. Smrklo se a njega natrag nima. Ja, bidna, odan okolo kuće ko benasta i nabrajan za njin: -Matane moj, diko moja, tužna ti je Luca tvoja. Jabuko rumena, svitlosti moja, šta ću ja brez tebe? Vrati mi se, diko moja.
Kad on, lopov, nije ni otiša pecat, nego se sakrijo na tavan i virijo kroz budžu da vidi i čuje šta ću ja.
-Eto, tako, dopisivali se mi misec dana. Ja mu u kući na radijon pustin svetu misu, a on poludi, pobisni, a valijo se na provilu da to voli, da je veliki virnik. Dan mu ja da izpegla košulju, zuvar mi je štagot od njega, a unda me, on, osorno spremi vragu. Kad mu kažen da triba krečit kujinu, te da je debel i da triba jutri ić trčat i digot plivat, sapsuje mi sve po spisku.
– Jedne sride, zakunjan ja koju minutu posli ručka i klapi mi se da Matan ženi Editu. I unda i mene jamijo niki stra da ne upadnen u kakve sikirancije. More udovac tražit da se nađemo, da odemo u kino, na ručak ili kavu, pa šta ću undan. Činilo mi se kako se ulickani udovac zacopa u lipu i bogatu raspušćenicu Editu. Poslidnji put kad smo se dopisivali priko te kutijetine, kako bi sve ovo okončala, napišen mu da san našla mlađega od njega i da ću se udavat. Naidijo se, balek jedan, i posla me u niku stvar.
-Dvanest dana poslen, Matan je naša novi posal. Meni belaj ne da šutit, ili ti mučat, kako u Dalmaciji vele, pa ti ja krenen otpočetka. Prizna on sve, kako mu je Mirko namistijo provil na društvenoj mriži, podučijo ga, a dalje, bilo je derneka. Undan mu i ja rečen da se dopisiva s menon. Nije odma povirova da san ja ta raspušćenica Edita. Zajapurijo se i zacrljenijo, počejo se ljutit i beštimat, pa pribacijo na smij, te mi veli kako, to s Editom, nije mislijo ozbiljno, nego kratijo vrime. Otvorin ja svoju kutiju da on sve vidi. K vragu pošalje kutije i okrivi ji za sve. Ja ga malo zakaran i zapsujen, a on, okrće jopet na cirkus.
-Eeee, zmijo ercegovačka, jesi jandalasta. Jopet, ti si moja vila ercegovka, moj bingo zgoditak. Ne bi te se odreka za sve lipotice ovog svita. Ajde sad, navali na me, karaj me, ujdi me, kamenjarko moja ljuta, izduraće Matan. Stro umiljat on.
-Eee moj Matane, tovare jedan šperski, beli tovare brezobrazni, sto belaja u tebi, a jopet šta ću o tebe, živijo mi ti priko sto godina, a ja baren minut više o tebe. Ajde, bolan, ajmo nazdravit životu i tvom novon poslu pa se smijat svojin budalašćinan. Ta znaš da iz Ercegovine nisan ponila povratnu kartu.
-Ajmo Luce moja, otišla mi ti vrcon u raj. Sunce ti poljubim, nima vajde jidit se.
-Eeee. Davno je stari svit besidijo: Duraj pa ćeš u raj. Di li ja di li raj, o Gospe moja?
-Belaj ti odnijo prokletu bresposlicu i ve proklete kutijetine, zamal od mene učiniše budalu. Znaš šta, moja Luce, moja bila golubice, kad san se tebi ispovidija koda san i župniku, ali moga bi poslen otić i do don Pavela istrest grije. Samo pazi da niko drugi ne sazna za vu našu manitošćinu, on će.
-Ajde, moj Matane, ajde, dobro ji istresi, a ja ću mučat ko zalivena, nedaj Isuse, ta nisan pomanitala. Bijo je ovo samo „kratki spoj“. Iskočijo nan „osigurač“, eeee. Vratićemo osigurač i amen. Nazdravili smo koda se ništa nije ni dogodilo. Poslen se smijali svemu i zagangali.
-A štaš, šta ti je život nego vantazija. Zaključio je moj Matan nakon svega. Nastavili smo pivat. On počne onu: Prosulo se loli iz arara žito, pa mu žena kvoca cilo lito. A oklen mu ova padne na pamet, pitaj Boga? Eto, kuma Kate, prikrši ja obećanje Matanu, pripovidi ti ja našu budalašćinu! Vrime je da ja zavintan gubicu.
-Slušajuć te, bona, koda nisan ni išla bosa. Pola puta smo začas ostavile iza sebe. Bona, kuma, sve je to život. Drugu polovicu puta, ja ću tebi ništo pripovidit što nisan nikomu. Moran ti se potužit. A tribaće nan i sa sv. Antom podilit zeru briga. I počne kuma Kata pripovidat, a kuma Luca pribaci ceker na drugo rame i digne kosu s livog uva da bolje čuje kumu Katu.
Autorica: Miljenka Koštro
www.tomislavnews.com
