A moj Nidža, nigdi se nisam zajeba’ ko ovdi…
Bolan, od svi zemalja mene dopane ova Švicarska, đava je nosi. Jeben ti zemlju u kojoj nemoreš papire dobit ako ne znaš koje se tice kupaju u onizim jezerim i da ne znam koje pare privređuješ, ono gleda s kime se družiš. Bogati sukim ću, samo mi rodijak Mate ovdi, jedino njega razumim. A i ovi naši vamo, glume neke priče, neće ni pozdrave na ulici kad i’ vidiš, nego okriću glavu i prave se Švabe. Nisu to više ljudi s kojima sam otiša, prominili su imena i ne pričaju više naški.
Issove mi moj Nidža, svaki dan se mislim kad sam otiša’ iz svog Rakitna. Svaki dan ja sanjam one Duvanjke što sam gonja po Mesiovini, sanjam birtiju di sidimo brat mi Jozo, Ante Čekin i pokojni Rus Đilića. Šta sam puta zaplaka’ na onome mostu u Steinu na Rajni, jebo mu ja mater koga je ondi stavijo. Četerest i tri godine gonjam posa od Berlina od Beča.Bolan, ja odano nisam, prođe mi život, a ni dicu svoju nisam vidio da valja. Rodijak Mate i ja spavali po barakama, jili konzerve, samo da bi prišpara koju marku da mi malom bude bolje. A neće li bit doktur, pa da pokojni ćaća Markan vidi s nebesa, pa da se prokurči svim našim pokojnim gori…
Moj Nidžane, sve mi je dala tuđina: auto, i kuću sam jamio, dotra ženu vamo, i dvi ćeri da i’ školujem, pa čak sam i kumovog malog dotra. Ali jebemti sve, dan mi ne prođe, da kad sve utihne, da izađem na balkon i zapalim duvan što je usađen u Suvom Docu. Pogledam u one zvizde, i sitim se svega što sam ostavio još k’o dite. Ima sam šesnest kad sam otiša. Jebenti sve, svaku marku i sve što je prošlo kroz ruke, kada mi je mater umrla, a ja nisam moga na sprovod, jer nisam ima para za vlak. Ali bar sam osta svoj, moj rođeni rode. Ali još dugo neću na svoje guvno, među svoje ljude, pod svoj orašak. Džaba mi je svaka marka, i evro, i vranak, kad sam kuću svoju ostavio da budem gladan kruva.’
(ulomak iz priče ‘Bolan, samo me to ne pitaj’)
www.tomislavnews.com/Nikola Vranjković
