Svi u selu su ga zvali Brko, a tako je bio poznat i šire, u cijelom duvanjski kraju, još od momačkih dana.
Pričali su da se “nije boj’o živa čovika”, dvometraš, pravi atleta. Bio je “12 godišće”, a umro pred sam Domovinski rat, ne dočekavši željenu Hrvatsku. Cijelog života bio je dernečar, nije ni kao starac propustio ni jedan pazarni dan u Duvnu, dernek pogotovo. Uvijek pedantan, uredno obučen, obrijan i usukanih brkova, iako je zadnjih 25 godina živio sam. Žena mu, tetka Mara, umrla 60-tih, a četvero djece već poskočilo, ubrzo se rasulo po svitu. Družio se s mlađarijom i bio omiljen, posebno zbog priča iz njegove mladosti. Kad zimi ne bi znali kud sa sobom, svrati kod dida Brke, sigurno ćeš imati ugodnu večer. A kuća mala, ali pitoma, ugodno topla i čista, kao u najurednije mlade. Na stol odmah iznosi pelinkovac, samo je to pio, kaže preporučio mu doktor zbog stomačnih tegoba. Ali, samo dva, samo dva, po jedan ujutro i uvečer.
Mi bi priupitivali, posebno o vremenu momkovanja i pozorno slušali.
“Sa svakim, a nema di me đava nije nosa sam bio dobar, sa svakim lipo. Ne izazivaj i lipo ljudski, pa neš imat problema. A ako zatriba, fala Bogu, ima sam čime. A bilo je i toga. A i cure su me volile, svačiju sam pojatu u okolici bolje zna nego kuću. Liti se spavalo po pojatom, zato vam je momci ona ganga: Bukovica za Mrkodol veže- gole cure po pojatom leže. E oni vakat, sedam ti rogova…” počeo bi priči Brko, a “sto ti rogova” često je ovo koristio kao uzrečicu.
Zavrnu sijedi brk, lagano i znakovito se osmjehnu, pa nastavi:
“Zavali se u slamu, a ne bi bila jedna, njih dvi, tri kako di, e oni vakat, mladosti pusta…”!
I promijeni temu, poče priču o svojoj najtežoj godini, godini bez ijednom derneka.
“Nalet vas nebilo, samo me navodite na grij! Nego, sad ću vam kazat kako sam 1932. i 33. priživio bez i jednog derneka, a momak dvajestak. U Novom Sadu sam služio vojsku one pridratne države, cilu 1932., pa sam se pomirio da ne mogu bit ni na jednom derneku. Vojska tada trajala po tri godine, ali sam se ponada da ću trideset treće uvatit koji. Skontam, ako me puste na redovno odsustvo 10. 06. mogu poklopit četri: Svetog Antu u Grabovici ili na Vinjanim, Ivanjdan u Rošku Polju, Srce Isusovo u Kongori i Petrovdan u Mesijovini. I odradit kosidbu, pomoć sritnim starcim.
Pitam komandira, kaže, ne znam, vidićemo, ova situacija u Europi… Ne pusti me prije Svetog Ante. Moga bi me pustit prid Ivanjdan, da barem uvatim ova dva tri preostala. Ja opet komandiru, on sad spominje Hitlera, đavlu on i on.
Pustiše me dva dana po Ivanjdanu, ostade mi samo Petrovdan, ako i njega uvatim. Klapurdavim vlakom do Mostara, a onda, nema druge pišice. Znam da mi se počelo svićat na Vraniću, računam, ako požurim, stignut ću. I dobro sam, na Sulića Brigu ugleda crkvu Svetog Petra, more bit oko 10 sati i vidim ponešto svita već dolazi crkvi. Umoran ko nikad, s čuturicom punom vode natočene u Studenim Vrilim, odlučim odmorit, odspavat 2-3 sata, dok se rekne misa i užina, taman na vakat. U ladovinu pod oveću šapurinu legnem, ranac s dvi tri rute, čuturicom i komadom suva kruva metnem pod glavu i ko beba, zaspem.
Trgnu me kukurikanje pivca sa obližnjeg Sulića Briga, žedan ko propunta, spečeni usta, čupam čuturicu iz ranca i ugleda sunce malo dalje nego je bilo kad sam lego. Pogleda na drugu stranu, uh sto ti rogooova, kod Svetog Petra nigdi niko. Prokleo sam i sebe, i komandira, i Hitlera, i Europu…, sve u pi.ku materinu. Pribra se malo, podigo se i livo priko Bučića kući.
Ostade mi samo koševina i digod svratit u koju pojatu. Oni vakat!” samo je dio Brkine priče, a bilo ih je, pa se i sada mi koji smo ga rado slušali često sjetimo Brke, pokoj mu dobroj duši.
www.tomislavnews.com/Piše: Dal-Mat
NAPOMENA: Tekst nije lektoriran