Nisam ovo tijo slat na portal da se objavi, ovo je moja zadaća na kraju školske godine i zaključena mi je trojka iz hrvatskog, ali mislim da sam mogo izvuć dobru četvrticu, kasno se sitijo.
Sada kad čujem da se mogu ispravljat ocijene i kad je završena nastava ja mislim da tribam dati svoju zadaću u javnost, a mater i ćaća, ili samo ćaća neka malo prošetaju do učiteljice, a mater je kako kaže dobro sastavljala pisma pa nek napiše učiteljici ovako pismo u otvorenoj kuverti i pritisne je da mi dadne četvrticu, jer sam mogo proć vrlodobrim da imam iz hrvatskog 4. Onda bi bio među boljim i mogo bi sidit u sred reda u školi, jer od prvog razreda sidim u zadnjoj koju učiteljica zove magarećom, a nije u redu. Oni u prvim klupama su petičari pa mogu sami sebi pisat ocjene u dnevnik kad učiteljica izađe. ja nebi u prve klupe, da je meni u one sridnje, a eto Mariji neka sidi u prvoj, ja volim bit izanje i potezat je za kosu, sad mi je daleko iz zadnje, pa moram čekat odmor to je najlipše vrime u školi. Oduljio ja a evo moga sastava o školovanju moji roditelja kako su mi oni pričali, a sestra zapisivala jer ja ne mogu tako brzo pisat. samo je ćaća pričo, a dosta brate za pola sela, mater će drugi put, a baba ako poživi na red će doć dogodine.
Ćaća: “Ja sam u školu išo u ratno vrime i pravo nam je bilo gadno, malo malo pa u podrum, jer su bile opće opasnosti kad padaju granate, Bože sačuvaj! Čim mi sritnjaci na igralište, zasvira svirena, a matere zovu, odjekuje di ste, di ste, jadne mi, bište u kuću, a mi poleti, opleti što nas noge nose, posrćemo jedni priko drugi. Tako je bilo i u školi, samo smo ligali po podu ispod klupa i smijali se jedni drugima. A nismo išli u školu uvik u isto, prvo smo išli u gradu, pa u Brišnik, Kongoru, pa u drugu zgradu u gradu, u našoj školi bila vojska, pa onda u Mesijovinu, minjali se tako, putovali autobusom, a kad smo išli u Stipanjiće onda pješke, šta nam ima pripišaj oda. Nećeš virovat moj Perica ovu zgodu, na kraj škole bio nam roditeljski a već smo u Stipanjiće išli pola godine, reknem ja svojoj dragoj materi da nam je sutra roditeljski, kaže ona dobro otiću. Ćaća je stalno bio na ratištu kad bi došo samo bi nas upito kako je u školi, ko nas uči, u koji razred sad iđemo i dokle smo dogurali, triba li on do učiteljice… Mi smo ga se plašili nako u uniformi i naoružanog pa sve govorili dobro nam je. Da nastavim, mater se sutra spremila i ode na roditeljski, ja se poradovo da je zaboravila ali nije, a sto važniji stvari zaboravi. Ja sve nešto mislim daleko joj je pješke, ali sigurno se dogovorila s nekim da je odveze. Ode ona, a znam kad se vrati što će biti. I vrati se brzo sva se zajampurila i gleda mi u oči i pita di ti je roditeljski?! Pa u školi u Stipanjićim, tamo smo od drugog polugodišta, a ona išla u ovu školu u gradu, u koju ne iđem od lani. I eto ti, mater nije znala ni di iđem u školu, da ne govorim da mi zna učiteljicu i da joj štogod šušne da me primisti u sridnje klupe. Utom se baba, ćaćina mater, skoči s fotelje i kaže ćaći da laže ko pas, da je on kriv jer nije reko di iđe u školu pa se ona sramotila što nije znala di joj sin iđe školu. Ne sluša ćaća babinu galamu nego priča kako je propo iz glazbenog u gimnaziji, a to je jedini put kad je čuo svoju mater da psuje, pa zove učitelja glazbenog, pa ona plače i gleda u njega žalosno. Nitko nikada nije pao iz glazbenog, likovnog, tjelesnog, ali našo se neko i taki sritnjak. kad sam materi reko na kraju škole da imam sve dobre ocjene i da nisam pao na popravni iz glazbenog mogo bi zamal odličnim proć. Mater se smijala, mislila da zbijam šale dok nije došla sestra i rekla kako me nije sramota cila škola priča da sam propo iz glazbenog. Mater ne zna kome će virovat, nazove profesora glabenog, kojega je znala, a kad je on reko da me nije mogo uvatit ni u školi ni u gradu kamoli na satu glazbenog da me ispita, mater mu rekla oprosti na smetnji i plakala od muke. Šta ću joj ja, ja sam dobro pjevo i briga me. I cilo lito radio u kafiću i spremo se za popravni, slušo Betovane, Šopena, Lista i još oni klasičara trista, ma kakvi narodnjaci, a po noći učio teoriju hahaha. Kafić otišo u bankrot, ja na popravni, donio ispitnoj komisiji iz birtije po kavu i pivo, malo zapivo “Zaustavi se vjetre s Dinare, ima li igdi kakve dobre male…” i prošo, smijala se komisija, a ja kući pjevajući.
Diže se moja mater poče vikad na ćaću kako joj je lago da je imo sve petice, a reče da će ona sad ispričati kako nikada nije četvrticu dubila u školi, uto se skoči i baba kako je ona imala sve petice donese svjedodžbe, pohvalnice, ratna odličja…nastade galama, gužva, sestra baci olovku, ja ščepa bilježnicu da ne nastrada, reko materi i babi da je prikoviše i ovo što je ćaća ispričo one će drugi put. Banu strina koji su vam đavli čuje se do na ulicu, svi se utišaše i počeše smješkati, nešto im kažu strini smišno, Perica priča događaje iz škole, a ja šutim i dopisujem u pismeni sastav, sestra strugnu priko praga.
Sutra u školi učiteljica nam uzela bilježnice, vrati se i odma moj brate gleda u mene, smije se i kaže pročitat će Peričin sastav, super je s i da nije ružan rukopis, jedva je pročitala, ko da mi je baba pisala, dobio bi najmanje dobru četvrticu, možda i peticu, ovako je dobra i trojka. Kaže da sam pažljivije i pravopisnije napisao mogo sam proć vrlodobrim, ovako dobra je i trojka. Smije se razred dok ona čita, odgoneta rukopis, a svakako ona slabo čita, skoro ko ja, ja se malo crvenim s glavom među rukama, a sve mislim jednu ter jednu kako ću doć kući i uvatit sestru, a dobro sam joj pripelio da pazi kako piše, da nije njezina švrakopisa mogo sam proć vrlodobrim i sidit iza Marije. Sestru nisam mogo uvatit, a sada čujem da se i priko lita mogu ispravljat ocjene pa će ćaća i mater malo kod učiteljice na silo, na pritiskanje, pa će Perica, akobogda na jesen u trećem razredu sidit bliže učiteljici, a iza Marije, vidio sam splela pletenice, juhhuuu jedva čekam kad će jesen, eto meni zabave u školi.
www.tomislavnews.com/Perica, učenik3. razreda/Foto ilustracija
