“Kalandora ora, prođe zime pola”, narodna izreka, a narod zna, u pravu je. Ako se, slučajno, dogodi da zima produži, onda narod ima dodatnu izreku, kao “ispravak krivog navoda”: “Za njom ide sv. Blaž, kaže da je laž”. I opet je u pravu.
I kalendarski i klimatski Kalandora je znak da ulazimo u drugu polovinu zime. Mora se napravit “inventura”, da se vidi ima li dovoljno hrane za blago, ali i za čeljad. Ako je procjena da će nečega manjkati, mora se planirati kako izaći iz zime. Stariji konj je najčešće bio žrtvovan, da bi ostalo priživilo. I Jakov je odlučio smaknut starog Zekana, odveo ga u planinu, stavio kapislu u uvo i zapalio kordu. Dođe kući k’o bez duše: “Skido ja oglav, a Zekan za mnom. Nisam ni zn’o da sam tako brz. Letim ja, a leti, bome, i Zekan. A korda šišći. I tako do Zeline ograde. Ja nekako priskoči priko zida, Zekan ostade, a ono buuum…!”
Krave se nisu smicale, jedino ako su jalove i bez mlika. Varenika, kisalina, mlaćenica, maslo i sir (mladi i trveni) bili su osnove prehrane. U trapu kumpira mora bit do novi, suvo meso, posebno slaninu, triba rasporedit, za oranje, kopanje, kosidbu, vršidbu…
Kiseli kupus je ključna zimska namirnica i jedini izvor vitamina C, posebno rasol. Dvaput tjedno, a nediljom obavezno, vario se kiseli kupus i meso. Drugog izvora C vitamina nema, nema voća, ni domaćeg, ni kupovnog. Naranča, koja bi se pojavila u selu, promijenila bi 5-6 vlasnica (prija i rodica), dok ne bi sagnjila u sanduku, ili je kakva pametna baba dokrajčila. A starijim ljudima jedini je luksuz bio duvan. Ali kako doć do njeg, i u što smotat škiju? U nedostatku ćata (papirića) motalo se u novine, knjige, klizu… I štedilo se. Da neko ne smota debelo, “da izvineš ko kubu”, išla je upozoravajuća ganga:
Moj kolega pošteno se vladaj,
Tanko savij pa se opet nadaj.
Tako je živa priča o procesiji na Misi na groblju. U molitveniku je, neko, jedan list pri dnu otkino za smotat cigar. Prakaratur čita litanije, a puk odgovara:
Sveeeti Luuuka
Moooli zaaa nas
Sveeeti Maaarko
Moooli zaaa nas
Prakaratur malo zastade, zavrti nešto glavom, pa nastavi:
Ooovde je iiiskinutoo…!?
Oko Kalandore kroz sela su prolazili prosjaci (većinom iz južni krajeva). Ako bi zakasnili koji dan, narod bi se zabrino, šta je s njima. Većinu su poznavali, a nikad nisu saznali jesu li prosjaci “od potribe” ili “od zanata”. I uvik bi im nešto dali, uz komentar: “Ne prosi niko od dragosti”.
A duvandžije su dolazile redovno, periodično, osim ako bi i’ milicija povatala. I u svakom duvanjskom selu su imali bar jednu kuću di su bili sigurni, di bi večerali i prinoćili. Manjina je kuća odma čim se izađe na povir Duvanjskog polja. On bi, ponekad, od duvandžije iz Gruda uzeo 15-20 kila duvana, uz proviziju, prodo bi u okolnim selim.
Osvano je studen, ali sunčan dan. Spakira on rusak i u Roško Polje. Do po Vranbabe već susto, sidne u prančiok, na kamen, odmorit. Motajuć cigar, nije se spazio, iznenadiše ga dva milicajca. Upitaše se, znaju se, često su oblazili sela. Na pitanje, kud će s rusakom, Manje ima spremnu priču: “Ćer nam u Rošku Polju rodila, a stara nemere. Pa evo, mene poslala na babine. I nešto joj spremila, ne mogu doć prazni ruku”. Mlađi i snažniji od starog Manje, uzeše rusak, minjajuć se i pozorno slušajuć rječitog suputnika, stigoše do prvi kuća u Vojkovićim. “Ovde gori se mala udala. Vala vam, dobro ste mi pomogli”. Milicajci produžiše cestom u Roško Polje, a Manje uz njive, pa kroz selo. Zalihe duvana u selu su pri kraju, pa je brzo prodo, ali i popio, malo vina, malo rakije. Šta je ko ponudio.
U povratku svrati u gostionu i nastavi po vinu. Izbiše i milicajci, zovnu i njima piće, ali im pjanski dobaci: “Dobro ti će drugovi na..ebat, kad komandir čuje ko je noso duvan po Rošku Polju!”.
Piše : Del-Mat
www.tomislavnews.com
