Ulazimo u drugu polovinu veljače, a o kraju zime ni amenta. Čak se čini da studen sve jače steže, svaku noć se oputa more bilit.
Aaa, to vi ne znate šta je oputa?! Oputa je na uske trake izrizana svinjska koža, od koje se prave opanci. A “bilenje opute” je štavljenje kože, u najladnijim zimskim noćima. Izrizana, namotana na drveni stalak (posluži i teljig), obišena na drvo, na buru.
Osim brige o živu, muška čeljad rade pripreme za proliće. Nije bilo radionica ni garaža, pa se većina posla obavljala u kući, di se i boravilo. Od litos pripremljenog, pogodnog i osušenog drveta pravilo se ratilo; vile, grablje, kosišća, lopate vijačice, varićak, vodiri, držalice, ali i “ženski alat”, kudilja, vrteno, rašak, gargaše…, pa ostale kućne stvari: kašike, čanjak, bukara, bucat, stap, vučija. Po cili bi dan, u toplu, pilali, blanjali, turpijali. Vištiji su pravili i namještaj; stol, klupu, kredenac, bešiku, pa i tkalački stan. Sve je od drveta, pa je kuća puna pilotine, strugotine i talaša. Vrimena se imalo na pretek, pa su se uvečer, pri svići, diljali drinovi zupci za grablje, rezbarili i ukrašavali vrteno, kudilja, praklječa, vodir i drugo.
Za poljske radove tribalo je pripremit oruđa i “strojeve”, a za to triba i adekvatan prostor. Koristio se već ispražnjeni dio pojate ili među blagom. Zaprežna kola, bila željezna ili novija, gumena, tribalo je svake godine obnovit. Najgore je, ako nešto strada liti, u sri rađe. A koliko je, tek, posla oko “oratijeg oruđa”. Vrime je to, kad se pomalo stari drveni plug zamjenjuje željeznim. Kod stariji su te promjene teško prihvaćane, pa se često moglo čut: “To ti đav’ odnijo. Neće željezni plug u moju zemlju”. I kad je na plugu sve servisirano, tribalo je kod kovača odnit poklepat crtalo i lemeš i usput, motiku, sikiru, špice za kamen… Daleko je Mahala, pa su udaljenija sela imala svoje kovače. Kad je sve to spremno ostalo je još napravit i “naperit branu”. Evo kako je narod gangom, povezo branu i Stanu:
Kome fale tegare za brane,
Eno noge Omoljkine Stane.
“Samo ti se kazuje” da su Stanine noge “malo na O”. Znam da ne znate šta su tegare. Tegare su dvi tvrđe, simetrične, lučno obrađene daske, koje preko “krčala” čine vezu između brane i zaprege. Krčalo! E, j.bi ga! Krčalo je metar i po do dva duga soja, koja donjim krajem prolazi kroz tegare i veliki vagir i zgodno se za njeg držat, kad se teg brana. Iko (ma znate ga, onaj što je pravio krošnje) nije baš volio težakluk, a ipak je nešto volio: “Od svi poljski radova, najdraže mi se ‘vucat’ na brani”.
Umalo ne zaboravi, posebni su majstori bili za napravit samar i komaću. Džaba ti dobar konj, ako nije dobro opremljen. Konji su tada bili mali “domarci”, pa se s jednim malo šta moglo radit. Zato se obitelji s jednim konjem udružuju u “suvezluk”. U suvezluk se ulazilo s nekim ko ima slično imovno stanje i radnu snagu. Da ne kriva ni na čiju stranu, cile godine mora postojat pošten dogovor i kompromis. Trajanje suvezluka, pored svega ostalog, zavisilo je i o karakteru. Neki su trajali godinama, a neki su “razvezali” već na oranju.
Završavamo ovu zimsku priču, nečim novim u nas, kopanjem grobnice. Groblja su na tvrdom, kamenitom terenu, pa je kopanje grobnice zahtjevno. Ne smi se minat, zbog križeva i novi spomenika. Kopa se ručno, zimi, za lipšeg vrimena. Jakov je čovičak s osam banki, koji se plaši svega, posebno smrti. Na pitanje o godinom, diplomatski bi odgovorio: “Nisam ja zali, ko Iko, da brojim godine”, ili “I mlad more umrt, i star more živit”. Bojo se pokojnika, pa u groblje nikad nije ušo. Te zime sinovi odluče iskopat obiteljsku grobnicu, iako je ćaća bio protiv. Treći dan Jakov dođe do groblja i priko zida dovikuje: “Džaba vi trudite! Nema vama ko mrit. Jedino ona, ako će ona!?”.
Stigoše i mačkare. Ove godine smo svi u mačkarim, maske imamo.
Mirno kroz Korizmu, vidimo se za Uskrs.
Piše: Del-Mat
www.tomislavnews.com/Foto Ilustracija: Franjevački muzej Gorica Livno
