Kalendarski je jesen, ali se zbog studeni i sniga u Duvnu od Sv. Kate vrime smatra smatra zimom.
Poklalo se, sušare su pune, dim suklja kroz prozorčić na somiću. Meso se pricidilo, kod nekih već i dobro osušilo, ima se šta narizat, ako triba malo na tavi privrnut. Redovno se, a nediljom obavezno, kuva kiseli kupus s kostima, nogicama, ušima i malo šarenije slanine. Tako, u jednom prikopoljskom selu, Iva s vrata spazi kumu da ide na misu: “Pričekaj, samo da metnem slaninu u kupus, pa ćemo zajedno”.
Kad su već dobro odmakle i bile napovir crkve, kuma se začudi:
“Oj misusovo, šta će ti slanina pod rukom?”
“Bože ‘prosti, opet je molitvenik završio u kupusu”.
Dan je kratak, rano se smrkne, malo se šta more uradit. Tek kad se razdani vidiš dvoje-troje čeljadi uz konje natovarene žitom idu u mlin, u Žukovice. Popodne će na konjima bit brašno, jučer ili prekjučer samliveno. Bit će za kruva cilu zimu. Još dok se vidi, stariji će namirit blago, a čim se smrkne, moli se Boga, večera i odlazi na silo. Otkad je došla struja i to se prominulo. Stariji će u susjeda, na crno-bijelom Iskrinom televizoru, pogledat dnevnik, prokomentirat događanja, proljudikat o svemu po malo, o vrimenu najviše. Mlađarija gleda di će i kako skratit duge i hladne zimske noći. U svakom selu se znalo di je silo. Cure iz komšiluka tu su radile nešto u rukama, najčešće za svoje ruvo, nečija će komara možda ići već ove zime: plele, vezle, heklale, šiškale torbice i veselo čavrljale. Silne večeri su bile samo sridom, subotom i nediljom. Tri momka, otresajući snig sa čizama, ulaze, cure se skaču i ustupaju im misto. Opet bi posidale kad su se momci smistili, a one radeći u rukama su bile manje-više suzdržane. Momak, ako je imao kakve “pretenzije” često je tražio čašu vode, ne zato što je bio žedan, nego da vidi kako je uručita i stasita.
Kad bi se razišli, momci bi čekali da svi polegnu i zaspu. Kuće su bile manje, pa se lako dolazilo do curskog prozora, zvat. U početku, taktički, se ne bi odazvala, ali bi je razgovorljiv i uporan momak brzo privolio na razgovor. Ako joj se momak sviđa, pristala bi otvorit, pa je razgovor nastavljen na prozoru. Dršćući je moli da ga pusti da se zgrije. Dopušta mu. Uvlači se kroz prozor i je li je u još nešto uvjerio ostaje tajna. Znamo da je unutra ostao do zore … A zašto narod to zove silo, ne znam?!
Da se odlazilo na silo i u udaljenija sela, svjedoči ženska ganga, cura se hvali:
“Tri sam noći sidila do zore,
S učiteljom iz Bukove Gore”.
Momci koji nisu (još) bili zainteresirani za cure, zabavljali su se na silima igrajući prstena i karte, ili su po selu, iz dosade, radili šćetu. Kuće i sušare su se slabo ili nikako zaključavale, dok nisu počele krađe, uglavnom bez većih posljedica po lopove. U početku po koji sudžuk, ali su vremenom došli do pečenice i pršuta. Nerijetko, a da bi se imalo čime zalit, kralo se i vino, po par litara. Sve dok u žurbi i u mraku operativac nije zaboravio zavrnut pipu na bačvi u Jerkinu podrumu. 50 litara crnjaka osvanulo je razliveno na kamenom podu.
Sjetih se, još sam bio klapac, priče o dvojici seoskih mangupa. Bili su strah i trepet i ako je nešto nestalo, odmah se sumnjalo na njih, ali niko nije smio ni pomislit upitat. Stipe je prije par dana došo iz Njemačke i u nedilju predvečer u seoskoj gostionici zatekne za šankom Stanka, jednog od osumnjičenih. Uljudno se upitaše, pročavrljaše uz lozu i Stipe se usudi, obazrivo, upitat:
“Bolan rodijače, selo priča da ste ti i rodijak ti Jure ukrali vola, otrali ga u Varoš (Imotski) i prodali”.
Stanko, mrtav hladan, potegnu gutljaj loze i ispravi “krivi navod”:
“Rodijače, selo j. .e svoju mater. Budi pametan, ma ko će ukrast vola. Nešto junčića bilo…!”
Del-Mat
Slijedi: Božićno žito – Sv. Luca
www.tomislavnews.com
