Već treći put te godine pao je dobar snig. Prava nekadašnja zima. Iz Njemačke i Austrije neki su već došli, ostali se očekuju ovaj vikend, ako ceste budu prohodne. Desetak miseci su vani, samo su neki dolazili 2-3 nedilje litos za kosidbu. U pismima im je zapoviđeno šta kome triba donit. Na vrime su sve kupili i spakirali u kuvere. Linije su bile rijetke i slabo povezane, najčešće vlakom za Zagreb, pa autobusom, kakva bi bila veza, preko Mostara, Splita ili Bugojna. Zavisi iz kojeg je sela, osim u Duvnu, gornji kraj je izlazio kod Spasa. Donji je bio problematičniji, ovi od Borčana do Studeni Vrila i Rožani, izlazili su kod Pecukića. Bilo je lakše, a nekad i brže, doć iz Berlina dotle, nego odatle do kuće. Usudili bi se krenut i po noći, a ako je mećava bila takva da se nije moglo povirit na vrata, večerali bi, popili bocun vina i prinoćili. Sutra bi se, samo s torbom, probili do kuće, a kuvere bi ostavili u gostioni. Nekad bi ih bilo i po 20-30. Za dan, dva, kad bi se vrime smirilo s konjima bi se išlo po stvari. Nestrpljivo smo čekali da se raspakira, da obučemo novu robu. A u njoj zamotana konjska klišća, cimermanski čekić, šaka – dvi betonski eksera,… Roba često dobro povelika, ali bi nas uvjerili: “Mo’š obuć nešto toplo ispod, a dogodine će ti bit taman”. Ujutro u školi se odma vidilo čiji je ćaća stigo. Među školarcima je najtraženiji artikal bilo “posušilo”. Pisalo se perom i držalom, pa bi tinta znala kapnut na teku, a ništa nije moglo posušit ko taj mekani i mirisni komad papira. Vjerovali ili ne, to su bile papirne maramice, oni koji su ih donili bi rekli da ne znaju šta je, šenkovalo im u trgovini.
Škiljo je prvu godinu (i zadnju) proveo u Njemačkoj, stigo je sinoć kasno. Sutra iza podne je na konju dotro dva kuvera i torbu, koju je jedva podigo u antrešelj. Na jedvite jade je Zekančić uz Vranbabu, putom, priko smetova iznio taj teret. Prisjetimo se, nekad je i Malešak, na istom tom putu, imo problema vozeć sino na volovskim kolim, s Duvanjskog polja.
Ali da vidimo šta je Zekan donio!? U jednom kuveru čizme, dičja roba i u nju zamotan fotoaparat, a u drugom malo robe i mašina, singerica. Ali koji su đavli tako teški u torbi? Kaže, nije mogo ostavit, a šef mu šenkovo. Nakovanj uvik dobro dođe. Donio je dosta filmova, dok se nije smrklo slikali su se na glavici viš’ kuće. Kuća slamnata, u podrumu je Zekan, Zecova, osam kokoša i kezme, a nad njima se stalo. U kujini je stol s dvi klupe, šporet fijaker, s jedne strane klimavi kredenac, a s druge, do zida stolica i na njoj Niko, đuturum s 85 godina na plećima. Ima deset godina nosi oćale, ali jedva nešto vidi, ali pod svjetlom petruljače, ništa. Škiljo će isprobat kako se slika s blicom, da za Božić budu sigurni. Svi se okupili oko dida, Škiljo metnu blic i bez najave, škljoc: “Aaa…, jadan ti sam majko moja, di oči izgubi?!” – zajauka Niko i rukama poklopi oči.
Škiljo više nikad nije, od šefa, dobio “ulaznu”, a nije previše ni žalio za tim. Borio se kod kuće i bio zadovoljan. A nakovanj, kaže ni s čim se nije tako počastio. Koliko puta je na njemu samo poklepo kosu, šta je rigete stuko i brokava ispravio. Često je ponavljao: “Te Švabe su baš manite. Ne daju, na baušteli, ispravljat brokve”.
Del-Mat
U sljedećem nastavku : Božić dođe
www.tomislavnews.com/Foto ilustracija
