Da vas pitam prijatelji moji
je li ima među vama koji
da on pamti i smetnuo nije
kako kod nas živilo se prije?
Kada ne bi mobitel, signala,
mater dicu po selu bi zvala,
a po neka i sad dreknut zna;
“Polazi kući, dat ću ti ja…!”
Tada ne bi ni žurbe ni stresa
a pisma se čula do nebesa,
iz bukare vino bi se pilo,
izvanbračne dice mnogo bilo!
Tad ne biše struje, telefona,
na počinak čeljad zvala zvona,
večera se, od stola se digne
i u selo pa ko koga stigne!
Kad bi ovce čuvali po danu,
pa se stado raskrili po Vranu,
čobanice ko jabuke zrele,
čobanu se svakom obesele.
Kako dobro ilo je se prija,
ušćipaka i sira iz mija,
pite, pure, slasne lučenice,
iz stapa se pilo mlaćenice!
Sve nekako bilo nam je slađe,
pogotovo dici poslije krađe.
Uvik bili u nekom belaju,
danas dica ni ukrasti ne znaju.
Od trišanja pa do lubenica,
ko je pobro drugi nego dica.
Brate MILI jesu slatke bile
kriomice kada bi se ile!
Sad nekakva druga su vrimena
izvanbračne dice više nema,
Na počinak ne zovu nas zvona,
a nikuda bez svog telefona!
Stalno trka i puno problema,
za ljudikat vrimena se nama.
A ipak se o svima sve zna,
ne zamirim kad sam taki i ja.
www.tomislavnews.com / Autor: Velimir Velo Raspudić-Antwerpen
