Kad je, tog studenog, zimskog dana, stigao iz tuđine, u dugo žuđeni zavičaj, sritni ćaća nije ni slutio šta će ga snać.
Tog vakta, nije bilo neuobičajeno da, zbog zimskih poteškoća s ‘tobusom, ljudi iđu pjeve, iz Mesijovine, grntajuć kroz visoki snig, poput žive, dvonožne, mini raube.
Zbog toga bi, sritni naši očevi, kuvere ostavljali kod legendarnog, mesiovičkog gostioničara, a oni, jadni, ‘nako umorni od dugog puta, uz strmu Vranjbabu, vika zarupljenu visokim smetovima.
Nema ti druge, majčin sine, žellš li ikako prispit kući, s kuverim, il’ bez nji’. Tako je, eto, moja rodna gruda, debelo naplaćivala svoju bajkovitu lipotu.
Okružena goraman, i nako, “sneputa”; s duvanjskom “autotestom” povezana tek lošim makadamom, prosičenim kroz živi kamen, nezgodne Vranjbabe, nije baš bila preporučljivo zimsko odredište, čak ni za helikopter, ako baš, akasta, ne tražiš belaja.
VIDEO PODSJEĆANJE : SNIG U ROŠKU POLJU 2012. GODINE I THOMSON
Kakav te ‘elikopter snašo! Kad okrene pušanija, ne vidiš ni prsta prid noson, sve kad bi i uspio buretinu s’vladat. Nije to da zerica pušaka, ko ovde, u gradu…vego, za tili čas, primisti, cile smetove, s brda na brdo. Pa ti prti!
Baš, jedna tak’a, se zametnula, tog kobnog dana, kad je ćaću zapao urlap. Na korak do kuće, štono se kaže, a ipak tako daleko, da ‘mal nije glavu izgubio, prelazeći taj, posljednji “koračić”. Koračić velik ko kuća; ko smetovi; ko ljuta vijavica, vitrina i pušanija, što mu je nemilice šibala ravno u golo lice.
Propadajući, do pasa, u vlažni snig, čupao se i probijao na krajnjem rubu ljudski’ snaga. Kad je, ni živ, ni mrtav, izbio nadomak sela, imao je već teške ozebline, po rukama i licu.
Taj “korak” do svog doma trajao je neusporedivo duže i mučnije, od svih ostalih zajedno. Kad banu pred nas, svi zanimismo, od prepasti. Isukrste, Bože!
S caklenim obrazima, tonom sniga i mosura, koji su, s njega visili, izgledao je…ma, da se smrzneš od strava i žalosti.
“Na tren, čoviku dođe da legne, u taj snig, da bar malo počine, pa makar mu bilo zadnje.’, pričao nam, kad se malo osvistio. Naježurim se i od same pomisli.
E, grdne rane, pa kad neko, ovo vijucjanje, danas, u Zagrebu, nazove pušanijom…! Koda ga sad čujem: “Ne znate vi, dico, bogara mi, šta je pušanija i njezini zubi!”
Baš, vala.
www.tomislavnews.com/ Tekst: Nada Beljan-Biralo me/ Video: Branko Šapina-youtube
NAPOMENA: TEKST NIJE LEKTORIRAN!
