Što se događa kad Duvnjak dovede djevojku iz Zagorja (Varaždina) u svoje selo upoznati je s obitelji, a ne stignu helikopterom, nego ona njega doveze autom? Pročitajte u duvanjskoj komediji u tri čina, koju vam darujemo!
Uloge:
Ivan-Ića-Duvnjak, vječiti student u Zagrebu
Marko-Maky-njegov cimer
Renata-Varaždinka, Ićina cura, udavača, doktorica
Jakov-Prco, Ićin brat
Jelena-Prcina žena
Blago-ćaća Prcin i Ićin
Ruška-supruga Blagina, majka Prcina i Ićina
Blagica i Iva-djevojčice, kćerke Prcine i Jelenine
Maruška, Bedruša, Đotka-susjede, bolesnice
1. čin
Scena: (Studentska soba u Cvjetnom, recimo. Mladić, stariji student Ivan-Ića i lijepa djevojka Renata, sjede u pidžamama ili u gaćama…, oko njih i na krevetima razbacane stvari, koferi, spremaju se, pakiraju. Na drugom krevetu cimer Marko-Maky spava)
Renata: Ne znam ja , Ića, hoću li to preživjet?! Dođem sad kod tvojih u taj neki Tomislavgrad, a oko mene nepoznat svijet, nepoznate stvari, tvoji roditelji, ma ne znam…
Ića: Ićeš i priživićeš, ako misliš s menom živit, ako ne priživiš, fala Bogu, barem ću te ukopat u naše groblje. Ima jedna trišnja, uvik pod njom ima hlada, a ti nisi od neke rađe, ono mislim…
Renata: Ma, mrš idiote jedan, sad bih te. Baš sam čula da se vi Hercegovci upucavate ženama upitom:“Hoćeš li se pokopati u moje groblje?“, sad znam i zašto.
Ića: Nije tako, siti se kako sam se ja tebi počeo udvarat prije, kolko no, pet godina? Uuuu… vakat se rastajat, a mi se nismo ni oženili. Baš sam čito da se svaki četvrti brak raspada u Hrvatskoj nakon sedam godina.
Renata: Pa ti bi sada da čekamo ovako dok prođe ta kritična godina, e neću, ja hoću imati djecu, a prije toga moram znat od kuda si, tko su ti roditelji, djed, baka..?
Ića: Pritra ga ti, Rene moja, i ćaći i materi mi vakat umirat, jesam li ti sve rekao o svakome čeljadetu u selu, odakle sad izvuče mi babu i dida, pokoj im duši, pa znaš li ti koliko je meni godina?
Renata: Znam samo da si odavno, evo, jedva se sjećam kad si mi prišao u Roku i napravo ulet pitanjem:“Ej, curo, ti me na nekoga podsjećaš, kao da imaš nešto hercegovačko u sebi?“ Kad sam ja rekla da nemam, sjećaš se što si mi rekao?
Ića: Kako ne sjećam, pa to je bio moj uobičajeni ulet, vidi mene –ulet-ma, udvaranje curama:“A bi li tila nešto imat u sebi hercegovačko; jesam li te to upitao? I, što je bilo dalje, prisjeti se, ajde, ajde…haha
Renata:Ajde, mačak, spremaj se, meni se žuri, evo, moje kolegice nakon mjesec dva hodanja s dečkom idu njegovoj kući, upoznaju mu roditelje, a ja se pet godina s tobom navlačim, a nećeš da me odvedeš u tu tvoju svetu zemlju.(počinje pjevati ko gange: Nema raja bez rodnoga kraja, ni miline bez Hercegovineeeeeeeeeeeej)
Ića: Bravo Zagorko hrvatska moja, ma ima da te moje selo odma proglasi počasnom građankom, iz Varaždina, čekaj, čekaj, vi samo hoćete da ste iz Zagorja, Varaždin ti nije Zagorje, čuo sam ja, samo što hoće silom u Zagorje…
Renata: Ti mi reci, a vi Duvnjaci jeste Hercegovci, nemoj da se svađamo zbog zemljopisa, zbog međa, zbog njiva, uozbilji se, duša ti se svađat zbog nebitnih stvari, spremaj se!
Ića: Ako je tebi nebitno, meni je bitno! Mi Duvnjaci moremo bit što god hoćemo, samo da budemo iz Tomislavgrada.
Renata: Budi onda Bosanac iz Tomislavgrada, tko bi tebe razumio, sad si Duvnjak iz Tomislavgrada, sad si Tomislavgrađanin sa Duvanjskog polja, sad si Hercegovac (Opet pjeva: kamen, krš i maslina, vino…). Koliko tvoji imaju maslina, koliko trsja loze, proizvodite li vino, daleko je Hercegovina od Duvanjskog polja,haha
Marko(cimer Maky): Dosta, Boga vam ljubim, pustite me da spavam, tek sam lego i što ti Rene spominješ Hercegovinu, Tomislavgrad, Duvanjsko polje, to tek trebaš zaslužit spominjat, sad muči, a kad se vratiš odozdal ja ću te pitat da odrediš zemljopisne koordinate Tomislavgrada i njegov položaj. Ajme tebi kad dođeš u našu Dražicu, šta će ti žene radit, pipat će te, mislit će da si lutka, djevojčice da si barbika, vidićeš Ruške, buduće ti svekrve kad zakovrne očima, vratićeš se prije neg si mislila.
(Dok Maky plaši Renatu, Ića ga pokušava šaretom (mimikom) utišat, reć da ušuti, ali ovaj se navio)
Renata: Maky, nećeš me uplašit, znam sve kakav je tko u tom vašem selu, u toj Dražici Donjoj, a sela i imena, pa znam svakom ime i nadimak, znam svakome mane i vrline, znam što vole, a što ne podnose, pa pet godina sam s Ićom, a on ni o čemu ne priča nego o toj vašoj Dražici, ne bi da je Pariz. Evo, okladila bih se da ću po vašim opisima prepoznat svaku osobu u tom selu, evo Ića da se kladimo: kako se tko pojavi ja ću mu reć ime ili nadimak?
Ića: Kakav nadimak, da jadna nisi! Znaš li da ne smiš nadimkom svakog zvat, smiš kad ne čuje, ali kad čuje, a nadimak mu gadan, gadno ti se piše.
Renata: Pa smijem li ti brata zvat Prco, evo ne mogu se odmah sjetit kako mu je ime. Mogu li ti strica zvan Junčina, strinu Prnduša…?
Ića: Ma da jadna nisi, ženska glavo, morat ćeš naučit tu lekciju, srića dugo ćemo se vozit, morat ćeš usput sve naučit. Doli možeš samo jednom pogriješit u imenu i bogina si. Tu dobro pazi, oooooooo, kako ti to prije nisam rekao. Pamtna si ti, ufrštuljićeš, ali bolje da svakom kažeš ti, on, mi , vi, oni, nego da izlaneš kakav gadan nadimak. Jasno?
Maky: I ti ćeš stvarno, Rene, ići doli, znaš li gdje silaziš,haha
(Renata ga upitno gleda)
Ića: To se on smije meni, sjetio sam se, a eto to ti, Reno, nikad nisam ispričao. Kad sam ja došao studirat stalno sam mislio na svoje selo, na svoj Tomislavgrad. Mi Duvnjaci smo uvijek jedan drugoga pitali:Kad ćeš doli, iđeš li doli, a to je značilo iđeš li kući, u Duvno?
Vozimo se mi u tramvaju, ja stojim kod vrata, a jedna gospođa mi se obrati: „Dečko, idete doli, kad idete doli?“. Meni se nešto učini poznatom, malo sam razmislio, mislim poslaće po meni nekom nešto, pa joj rekoh:“Neću brzo, za mjesec dana, za Božić“, e šta mi žena izgovori, Bože sačuvaj, te neotesanac, neodgojen, bezobraznik…ja zino od čuda, zašto, kako, ženo Božja, ali nisam došao do riječi, odmakoh se od nje i od vrata, srića ona izađe na prvoj stanici. Prošle su godine dok sam skonto gdje sam pogriješio, ali i sada kad me netko upita ideš doli, ja odmah pomislim na Dražicu.
Maky: Ajde, cimer, molim te, ispričaj, kako si prvi put kupovo u Zagrebu sok za razmućivanje, ajde molim te, Rene slušaj, to on tebi nikad nije priča o svojim dogodovštinama kad je stigo u Zagreb, ajde ispričaj!
Ića: Cimer, vidiš da se spremamo, ne zadržavaj me, ne traži đavla, ne zapovrzivaj, spavaj…
Maky: Ti se spremaj, evo ja ću, slušaj Rene. Svratili ja i on s trčanja, ta nećemo s učenja, u neki dućan mješovite robe, imaju svašta i pita moj cimer prodavačicu ima li soka za razmućivanje. Ona se užima u ramenim, kao ne razumije.“ Ma mutitelja, mutalja, đava ga odnio!“, povisi ton Ića, ja se smijem, smije se i prodavačica i odjednom se sjeti: „Misliš na sirup?“ i pokazujem u bocu. „E, to, sirup, a može i dva andola“, pokaza Ića na dva sendviča,haha (svi se smiju)
Ića: (obraća se cimeri) Znaš šta, cimeru, počnem li ja pričat kako si ti baso po Zagrebu, i još ću sve doli ispričat, i što jesi i što nisi! Zato ti je bolje da se pokriješ dekicom po ušetinama i spavaš, a ti dušo požuri, jesi li gonila auto na pregled, gume vidila, nalila gorivo, vozačka, prometna, je li sve u redu? Ajde kupi te prnje, iđemo, ajde, ajde..
Maky: Reneee, nemoj zaboravit poljubit babu kad doli dođeš!
(Renata zastaje, pita Iću kakvu babu kad one babe nema, Ića psuje Marku, izgurava Renu
(pakiraju se na brzinu, oblače, vuku torbe…)
(Renata zastaje, pita Iću kakvu babu kad one babe nema, Ića psuje Marku, izgurava Renu, Marko se kikoće, valja po krevetu…) pada zastor polako.
Kraj prvog čina
2. čin
Scena: ( U lijepo uređenoj prostoriji sjede i gledaju televiziju: Ićin ćaća Blago, mater Ruža-Ruška, sestra Marija, brat Jakov-Prco i njegova supruga Jelena, dvije djevojčice nešto pričaju, šapću. Subota je večer)
Čuju se koraci, njima se učini da netko dolazi, naćulili uši, ne zvoni,uto se otvaraju vrata, upada Ića, malo zblanuto:
Ića: Ja ću se ženit, faljen Isus i Marija! Kako ste?
(Svi ga malo čudno gledaju, on se sa svima ljubi, zastaje kod curica)
Ića: O, kolike ste narasle, vidi strikini princeza.
Ruška: Sine moj, kako si mi, kad izbi, kako si putovo, što nisi javio da dolaziš, baš si nas iznenadio, šta si ono reko kad uđe?
Blago(ćaća): Šta je reko, nije ni zazvonio, poplaši me, znaš li, bagara mu, zašto služi zvonce. Da tako baneš Švabi bez zvonjenja, ne bi se dobro proveo. Upadaš u kuću ko razbojnik, džabe ti škole i metropola, ma šta je Zagreb, da ti dođeš u Berlin, e balkanci, balkanci
Ruška: Daj, Jakove, pusti mi dite, da ga se majka nagleda, nešto si mi ko smršo, šta ćeš dite moje, pripati se još koju godinu, znaš kako kažu“Prva muka, a potlje lašćina i bez muke nema nauke“, a jesi li kako pri kraju, oči materine, a?
Prco (brat): Je, je, pri kraju je s parama, čim je došo! Meni se učinilo da sam čuo neko auto, ko te je dovezo?
Ruška: Nemoj ti, Jakove, odma za oči, lako je tebi, ti si kod svoje kuće, mater ti kuva, pere, oženjen si, imaš dicu, ćaća ti daje džeparac, a drugo je mom Ići u tuđem svitu, Bože moj…
Prco: Dosta Ruška tvog prigovaranja, jesam li ja kriv što ne radim, pa milijun je ljudi bez posla, kriza je u cijelom svijetu i šta bi ja tribo, ić u Njemačku? Bi ja da me ćaća nije zakleo, sićaš se kad je reko:“Dabogda te neimo, ako moradneš posrćat po stranjskim bauštelama ko ja!“, je li tako bilo, ćaća? Reci! A ja bi išo, samo me pustite! Misliš da je meni zgodno, ni torni, ni lovni, a da mi vi hranite ženu i djecu, da sam spao na to, ali evo, puna je Dražica taki. Sad kad je Hrvatska ušla u Europu, ja ću sigurno u Njemačku, Austriju, vako ću poludit s vama. Blago tebi Ića pa si se odmako, nemaš ženu, evo šta sam ja dobio, poletio…
Jelena: Ma šta, šta si dobio, vidi svoje kćeri, pogledaj ih, a vidi mene, mogla sam birat, a ja baš na tebe, a pito me je i Jure Gizdića…
Prco: Ti šuti, da ja ne kažem tko te je i šta pito, i muči, kad te nitko ništa ne pita, usrićila si se, lipo si Gospu pozdravila, a uslišila ti je i 20 puta pješke što si išla u Međugorje. Tebi je se žrtva isplatila, imala si zašto zavitovat i gola i bosa…
Blago: I ti nevista stalno spominješ moje unuke, moje princeze, a rodila si ih jednu po jednu i to u razmaku 3 godine. Kako bi se falila da si ko ove moderne , današnje neviste. Bio sam u nedilju na svetoj misi kad su se krstila dica. Bila je gužva, možda ja nisam dobro razumio, ali pratar je krstio četvere blizance.
Jelena:Kakve blizance, ćako! U našoj župi se, od kada ja znam, nisu rodili blizanci, nisi ti dobro čuo.
Blago: Kako nisam, dobro, nisam mogo vidit od svita, ali sam baš naćulio uši, nešto mi nije bilo jasno, ali jasno sam čuo imena dice: Tomislavka Tina, Ana Marija, Magdalena Mara, Krešo Zvonimir, a kad čita čiji su, vidim da je sve po dvoje od istog ćaće i iste matere.
Prco: Ćaća, to djeca imaju po dva imena, a nije po dvoje djece. Danas svako dijete ima dva imena, to je sad moderno!
Blago: Nu, bogara ti, ja mislio navalili bliznići. Kad je to moderno, što i vi mojim unukama, Blagici i Ivi ne priklipte još po jedno ime, što će one bit zaostale s jednim imenom, možda se neće moć ni udat s jednim imenom, nu ti vidi…
Blagica: Pravo dide govoriš, eto meni nadili u tvoje ime, neka su, dobar si ti did, ali da se mene pita prominila bi ga ili bi dodala još jedno. Reci dide, kakvo bi ti meni još ime nadodao, da čujem?
Blago: Pa evo, na primjer Blagica-Miroslav ili Blagica-Tomislav, ili…
(svi se smiju)
Blagica: Dide, dide, ne može tako, ne može žensko i muško, oba treba ženska..
Blago: Eto, sad ja lud, ništa ne znam , valja vam kad drugi nadivaju po dva imena, a ja sam uvik volio imat unuka Miroslava ili Tomislava, pa nek ima barem ime..
Prco: Ajde, stari, ne laprdaj, i ko tebe pita šta bi volio, prošo je djed Božičnjak što je ispunjavo želje, šta ti još imaš želit…(galami)
Blago: Imam, imam, želio bi da moji sinovi rade i da svoju dicu hrane, eto šta bi želio, i da ovaj što je došo završi to škole i da se i on oženi, pa eto da hranim i njegovu. Dobro, on je materin miljenik, a i mater mu ima mirovinu, i ona je dirinčila u Njemačkoj, pa neka ona njega…
Prco: Čuješ stari, a ušto bi ti trošio njemačku mirovinu i ti i mater hranite svoju dicu, a ja ću nekako svoju!I kakvi su to roditelji koji ne mogu dicu uzdržavat do pedeset godina, pa kasnije od njih što bude, roditelji, ako imaju sriće da ih Bog na vrijeme pozove, neće znat!
Ruška: Dosta Jakove, evo tek što mi je Ića došo, vi počeli svađu. Bolje da se i ne ženi, kad vidim kako se vi svađate, a ništa vam ne fali, sva vam dolazi servirano na stol.
Prco: Eto, fali mi da mi samo 50 puta dnevno to ponoviš, fali mi još pedeset puta, da namiriš na sto, pa bi bio miran, ovako…(diže se, galami, ide prema prozoru, odgrnu zavjesu, pogleda kroz prozor)
Ića, šta ono svitli, čije je ono auto, tko ono sjedi, neko se skupio ko pitin kolut, onaj prvi, ono misusovo. (Ića se zbunio, kruži pogledom) Ića, čuješ što te pitam?
Ića: Jakove, čekaj, ne galami, de se umirite, jeste li čuli da sam reko da ću se ženit, pa?
Ruška: Sine, kad si reko, ništa nisi govorio, neka sine, vakat ti je, pustite ga, đavlu i škola, nije zec, neće uteć. Koga sine, reci(navaljuje Ruška na Iću)
Blago: Kako nije reko, ženo Božja, ti na ušimom sidiš. Kad je bano na vrata prvo je reko da će se ženit, a onda nazvo faljen Isus, ja sam čuo, evo, na ove svoje uši…
Ruška: Daj stari, o čemu pričaš, pa ja bi čula, fala Bogu još čujem kad trava raste. Jutri kad izađem na dvorište, Bože moj, miline, baš ono čujem kako sve niče, čujem i eto to. Da ne bi čula šta mi je sin reko kad je došo, nije ženidbu ni spomeno: reci Ića, srce moje, reci ti koja je cura, je li naša, znamo li je, ajde, sve pričaj, ajde srce materino, pustite ga, lipo sidi, šta ćeš pit, ajde pričaj (uzmamuzala se Ruška, ne zna šta će, vrti se…)
Prco: Majko, evo, pogledaj kroz prozor, eno je sidi za volanom, i čudim se, pa Ića još ne zna ni vozit, znači, mačka te dotrala, svaka čast brajo, ima i auto, da nije kojeg tajkuna, gukni golube, možda taksira, ajde zovi je u kuću, naniće kogod i pitat šta radi isprid kuće, moram li ja, pa neki sam diver i ku…iđem ja po nju.
Ića: Čekajte, Jakove, majko, slušajte, to mi je cura, ženit ćemo se, ali sad se umirite pa ću je dovest, znao sam da nije pametno da bane sa mnom, sada da vam kažem, nemojte bit nekulturni, budite pristojni, Renata je doktorica,pametna je, zgodna i mi smo se sve dogovorili…
Prco: Kako je tvoja i ne hvališ je, čuj pametna, da nije pametna ne bi na te naletila,haha. I da znaš, nema ženidbe ako ti mlade ne doleti helikopterom, taka ti je kod nas sad moda, mlada moraš dovest helikopterom, inače nema vjenčanja,haha.
Ruška: Jakove, ne benesaj! Aj ti, sine Ića, dovedi dite, curu, nek uđe, štaš sad, kad je došla prid kuću, nek uđe da je vidimo, a Bože moj kakvi smo, kakva sam (maše rukama, zateže suknju, traži češalj, pa zateže deke…)
Ruška: Kako to joj je ime, Ića?
Ića: Renata, Rena, kako god je zovneš?
Ruška: Dobro, lipo ime, Renda, je li Renda sine?
Blago: Dobro Renda, a koje joj je drugo ime, možda je lipše?
(Ića izlazi, oni u kući svi na nogama, osim Blage, gledaju se, curice se smiju, nešto šapću, Jelana ljuta, nešto im govori šaretom).
(Još se svi nešto vrte po kući, ulazi Ića, vodi za ruku Renatu)
Ića: Samo ulazi, ovo je kršćanska kuća, evo, ovo ti je moja bajna obitelj(predstavlja ih, a Renata kaže kratko :Dobra večer ( sramežljivo pruža ruku, dugi nalakirani nokti, svi je mjerkaju, zgledaju se…)
Ića: Ajde sada svak od vas neka odma kaže što misli o Renati, valja, ne valja, fali joj ovo, neću da čujem sutra po selu što ste govorili, sada odma, sve što imate, recite. Evo, prvo ću ja: zabavljamo se dugo, Renata je završila medicinu, doktorica je, ima auto, vozi, meni je lijepa, a ja, o meni sve znate: zgodan sam, šarmantan, imam bogate roditelje, haha, još studiram, završit ću ako Bog da i eto, odlučili smo se vjenčati, ovdje, tamo ondje…samo ćemo se hitno vjenčati…eto, sad vi, ne svi odjednom, po starini, evo majko, ti prva reci, ajde, što se skanjivaš, pitaj, vidim da goriš od pitanja
Ruška: Što ja prva, pa Blago je stariji, neka on!
Ića: Majko, žena mora u svemu bit starija, a kad gleda u buduću nevistu, svekrva mora bit prva.
Ruška: Evo, dobro, prvo i prvo, ja ću pravo u oči: je li naša?
Ića: Ja ću odgovorit-nije naša, nego moja! Samo je u komunizmu sve bilo naše, a u kapitalizmu, majko, ako si zaboravila nema više ni socijalizma ni komunizma, pa samo more biti moje ili tvoje, ništa naše zajedničko, pa je Rena moja!
Ruška: Dobro sinko, mislila sam čija je, di si je zamirio?
Ića: Opet ti majko, moja je, a našo sam je u Roku, eto di?
Ruška: je li taj Roko blizi Vinjana Gornji, e išla sam ja na zavit tamo svetom Roku, pa kad svećenik reče: Sveti Roko Gornji i Donji Vinjana naši, moli za nas, ja brate izađo, kad nije moj, nisam tribala ni dolazit. Je li taj Roko , iz koji Vinjana.
Ića: Majko, zaustavi se, Roko je u Zagrebu, to je kafić, birtija, klub…
Ruška: Eto brate šta god ja upitam, ti me dočekaš ko da sam luda, eto meni valja, kakva je da je, nek si se ti usrićio, neću ja s njom čorbat nego ti (ljuta, okrene glavu).
Ića: Fala, majko, ta ti je pametna, iskoristila si svoje tri minute! Ajde ćaća, pitaj!
Blago: Je li, curo, ako nije tajna, i ako te ne vriđam, za što ti služe toliki nokti. Lipi su, ali, meni bi…
Ića: Ćaća bolan, šta vam je, stvarno će Rena pomislit da ste malo, ono…
Renata: Ića, pa rekao si im da pitaju, a sada ne daš meni da odgovaram. Nisam ni gluha, ni glupa i nemoj za me ti govorit. Evo, gospodine (Blago se malo naceri…), ovoliki nokti mi ne služe nizašto, još mi i smetaju kad štogod radim, ako Vama smeta i ne volite nokte u žena, ja ću ih odrezat dok sam ovdje!
Blago: Ma kakvi, ne smetaju mi, baš ih je lipo vidit, nego, sve nešto omiram, ako tebi nešto nije ispodniženja, ja mislim da se njima može dobro po leđim češat, a mene uvik svrbi, pa ako mi misliš ikako ugodit, digod ćeš me počešat, leđa velika, a nokti u meni nikakvi, ni u Ruške ih nema, u nje su i ruke otišle k vragu, nije ona nizašto, ali jezičina, pa samo melje…
Ruška: Sram te bilo, eno ti češagija od kletog Dorata, pa se češi, ili eno od ćošu, od zid, vidim te da se češeš, ko, nemogu reć, ne mišajuć krsta i duše, ko
Blago: Umukni, ako te zapotegnem ovom bocom od pive, ali ima je pola, šćeta bi bila…
Ića: Dosta! Eto Rene, moji roditelji su zadovoljni s tobom, iđemo dalje, ajde Prco, govori, pitaj Renatu što te zanima!
Prco: Šta mene ima zanimat, ta neću ja s njom spavat, a vidim da nije ni debela, nije od velikog ila…Nego, ako je doktorica more nam svima valjat, cilom selu, nu…šta sam ja mislio…
Ića : To što si mislio, a sigurno si pametno smislio, ostavi za kasnije, iskoristio si vrijeme za pitanja, a za prijedloge, kasnije ili pod razno..
Jelena: U njega je uvijek pod razno, prisipa iz šupljeg u prazno,haha. Nego, djevere , je li mene red za pitanja, nema veze što sam zadnja.
Renata dušo, zašto ti se odjednom hiti udavati, a?
Renata: Ma meni se ne hiti, ali već dugo hodamo, a ja bih htjela imati djecu, obitelj, vrijeme prolazi…
Jelena: Čekajder malo, ti bi, kažeš, htjela dicu, pa došla u Tomislavgrad, u Dražicu Donju, došla nam to priopćit ili došla rodit, reci, i kod nas ove moderne žene rađaju tri nedilje iza udaje, sve na struju pa i dica. Eto, znaju svi da sam ja svoje dvi morala nositi po devet mjeseca, a sada, vjenčaju se i za tri tjedna rode, pa više kokoše leže na jajima,hahhaha
Prco: Umukni, samo još jednu, pusti curu, vidiš da je još dite, pa da si i ti mogla ostati trudna, rodila bi prije vjenčanja, nemoj, Boga ti, da ja svašta pričam…
Jelena: Je li, da sam ja mogla ostati trudna, mogla sam ja, mogla, samo ti nisi mogo, sramota me, eto na što ti mene navedeš…
Ića: Prikoračila si vrijeme, nevista, isteklo…
Prco: Prikoračila je ona sva vrimena. Ja ne vidim ništa čudno što se sada cure trudne udaju, što bi se udavale, ili što bi njih netko ženio, a da ne zna može li imati djece ili ne može. Ja mislim da je baš pametno udavati se curama kad ostanu trudne, vidim kad izlaze s one pripreme za brak od fratra, ono prid vjenčanje, sve su trudne, kad sam prvi put to vidio mislio da izlaze s ginekologije iz bolnice, svakoj trbuh do zubi.
Ića: Daj, Prco, nećemo slušat tvoje predavanje o trudnoći, ugasi više, ti kad se naviješ. Nego, princeze strikine, kako se vama sviđa moja cura?
Blagica: Meni je lijepa, baš mi je simpa!
Iva : Meni je isto super, ima lijepu kosu i nokte, ista moja barbika, ona što sam imala kad sam bila mala. Striko, ja ću biti u svatovim sva u vjenčanici, ja i Blagica, iako je ona velika…
Ića: Zlatne strikine, vi ste prave cure, evo provozat će vas Renata, odvest će vas na sladoled, na kolače. Ajde Rene, vodi princeze…
Renata: Ali…(zastajkuje)
Ića: Šta sad ali, oćeš slušat nadoprđivanja ovdje…
Renata: Možda me hoće još nešto pitat, za kaj da idem, kao da bježim?
Prco: Aha, kajka, kajkaj ti slobodno, a vidi se zašto Ića studira pravo desetak godina, je li deset ili devet?
Ića : Što tebe briga, mogo si i ti da nije bilo teško učit, našo si dlaku u knjizi pa ti se zgadilo, a, a ako hoćeš znati pravo se, u prosjeku, studira sedam godina, a ja sam tek šest na faksu?
Prco: A fakultet traje četiri godine, pa je, najteže ti je bilo prvih pet šest dok si se priviko,haha. Pitaj mater kako je uvijek govorila ćaći da ti ode na roditeljski na taj fakultete, u tu tvoju školu,haha. Kad god bi se vraćali iz Njemačke molila ga da svrate do tvoga fakulteta, da upita kako učiš…haha. (Svi se smiju, samo je Ruška ljuta…zajampurila se )
Ruška: Pa što mu je i falilo svratit i upitat za svoje dite, kakva je to sramota, pa dat koju bocu pića i cigare profesoru, drukčije bi ga gledali…
Ića: Ajde draga, vodi princeze na sladoled, one će ti pokazat put, pametne strikine. ( Renata i curice odlaze…izlaze iz sobe)
Ića: Što kažete, sviđa li vam se? Još kad vidite kako je dobra doktorica, svakome pogodi što ga boli. Vidim da ste svi vi, fala Bogu zdravi, a sutra kad počnu dolazit ove babe iz sela samo im recite da je Rena doktorica, svima će se svidjet.
Prco: Što svidjet, vidit ćeš što izmišljaju bolešćurine. Nego , ima li kakvi bombona , oni tik tak, ima u mene nekih , oni pez što djeca kupuju, i neka im samo Renata podijeli to umjesto tableta, ljubit će joj ruke, a ja ću naplaćivat, odma da znaš i da Renatu pripremiš na to. Imaju babe para, šalju sinovi i kćeri iz inozemstva, samo što ne dolaze, svi se boje starih baba ko da su babe roge, ko da grizu.
Ruška: Kako sine Ića kažeš da smo svi zdravi, a ćaća ti i ja samo što nas kosa ne boli, ćaću bi ti bolila i kosa da je ima, haha
Blago: Ajde, sad svak za svojim poslom, oću reć svak za svojom ženom, osim mene, ja ću malo u selo da se pofalim s novom nevom dokturicom, a šta dočeka, druga pa doktorica, da imam trećeg sina doveo bi mi u kuću predsjednika države.
Prco: Ćaća to bi značilo da bi bio peder, možda i bi, jer predsjednik mora bit muško!
Blago: Što mora, koliko ima predsjednika, a da su žensko, pa ja one su predsjednice, šta fali muško žensko samo nek je predsjednik…
Ića: Ajde ćaća ne pričaj, piva te je već uzela na se, ajde i ti odmori, ajmo i mi iz kuće, a mater će i Jelena obletit jezikom po selu, haha(smiju se, svi idu prema vratima, izlazu, zastor se spušta, kraj drugog čina.)
{gallery}predstava-ja-cu-se-zenit{/gallery}
3. čin
Scena: (Dr. Renata u „ordinaciji“: stol kao bolnički, na njemu tlakomjer, stetoskop oko vrata, s njom su Prco i Ića, daju joj neke upute, pred vratima se već čuje žamor, gužva, ženski glasovi…)
Prco(otvara vrata): Polako, svi će te doć na red, ajde jedna po jedna, ulazite, evo, ja ćemo i Ića pravit red, zapisivat vas, Ića će naplaćivat, koliko god dadnete, ja ću kasnije, ako u doktorice nestane tableta, ja ću u grad pa ću vam kupit. Ajde Bedruša ulazi, koji je tebi đava! Ajde Ića, izlazi vamo, nisi ti doktur, ako ti je žena, pardon, cura doktorica.
Bedruša (ulazi): Faljen Isus moja neve, a jesi lipa Bože moj, di te Ića nađe, a lip je i naš Ića, valja dušu čuvat. Kad ste došli?
Renata: Gospođo Bedruša, što Vas boli, na što se žalite?
Bedruša: E, ćeri moja, sve me boli, a i ne bolilo me šta sam sve pritrpila, samo me nije mlin mlio i grom bio, sve ostalo, ah, muko moja.
Renata: Dobro gospođo, vidi se da vam nije bilo lako, vidim da ste imali problema s očima, da vidim, imali ste problema sa žuči, malo se manje sikirajte. Vi ste jako zabrinuti za unuka što malo više popije i što ga nema po cijelu noć kod kuće, tako danas mladi žive. Kad mu dođu roditelji iz Njemačke sve im kažite, nemojte krit unuka, bit će Vama lakše, Vas guši što sve nosite na duši…
Bedruša(gleda ko u priviđenje): Ma, mo, dokturice, kako to Vi sve znate, Bože moj, Bože, ko da živiš s menom. Sve je tako ko što kažeš, sve je tako ko sveto pismo, još mi niko nije tako reko. Veliš da sve kažem nevisti i sinu, a baš sam to i ja sto puta mislila, ali kad oni dođu, meni žao maloga pa ga falim, a i on se potaći dok su oni kod kuće, reko bi anđeo, anđeo. Imaš li dokturice štogod da mogu spavat, da se smirim…
Renata(vadi neke“tabletice“): Evo, gospođo Bedruša, samo ovo popijte i spavat ćete ko zaklani…
Bedruša: Fala ti, neve moja, ko kad ima kome, fala ti ko Bogu, šta sam ti dužna, nije meni do para, pošalju dica…(Zahvaljuje, ljubi ruke, pa izlazi)
Prco (čeka na vratima): Bedruša, koliko god dadneš dosta je, evo ja ću uzet, gledaj dobro (Bedruša vadi novčanik, Prco uzima neku novčanicu) Ma samo na kavu doktorici, ona ovdje ostaje samo danas i sutra, pa neka prigleda ovo naših iz sela…Ajde Maruška, u tebe je čovik bolestan u kući, ulazi, tebi se žuri.
Maruška: Kako si, dokturice naša, neka smo i mi dočekali, s svi govore neće bit ništa od Iće Ruškina, a vidiš ti kakvu je ženu doveo, svima nama u selu…Meni se žuri, Kiko mi je bolestan, leži…
Renata: Što je, gospođo Maruška, jeste li došli za sebe ili Kiku, koga boli?
Maruška: Ma koga ne boli, evo ja se raspadam, ali šutim, a Kiko uvik žvenjka, ječi, a, dokturice, lažno je reć, pojide tri puta kolik ja. Eto, jučer sam ispekla kilo mesa…
Renata: Gospođo Maruška, na što se Vi žalite, osim na Kiku?
Maruška: Ma Kiko mi zadaje bole, ulinio se od kad je u mirovini, neće ku… ničim da mrdne, a ja ne mogu sve sama, pa me glava zaboli, evo raspada mi se…
Renata: Pa jeste li išli u grad doktoru?
Maruška: Jesam, iđem svakog ponediljka, đava ti naše dokture, eto nisam otišla prošli ponediljak, ja mislim da će doktor pitat što me nije bilo?
Renata: A što niste išli u ponedjeljak, kad redovno idete?
Maruška: Nisam mogla, bolilo me…boli me i sada, evo glava…
Renata: Maruška, evo ti ove tablete(daje tablete), za sve bolesti, ova je iz Njemačke, ajde sad polako, sve će bit u redu, ako ne bude, dođi opet. Ajde, ništa nije platit, eto Ića tamo, ti pozdravi Kiku i njegova peseka Šarova, pa…
Maruška: Ko vam kaže za Šarova, Bože moj, ova dokturica sve zna, čuj pozdravi Šarova..
Prco: Ajde Đotka, ulazi, tebi nema lika bliže Zagreba,haha
Đotka: Dobar dan, doktorice, jeste li Vi naša nova nevista. Usrići se Ruška…A dokturice, što je dolazila Maruška, ova prije mene, je li za čovika ili nju boli. Đava je boli, pola sela do podne obigra, nju ne triba ličit, jadni Kiko ne more sobom, a nju đava nosa, čim se svane, Maruška rep na leđa i otra u selo…
Renata: Gospođo Ane, što Vas boli, nemojte se brinut za druge…
Đotka: Ne briga mene, samo nako pitam. A ko tebi kaza moje krsno ime, niko me odavno Anom nije zovno, evo i ja sam zaboravila kako mi je ime…
Renata: Gospođo Ano, što Vas boli, dođite da Vam izmjerim tlak, čini mi se…
Đotka: Dobro ti se čini, naša neve, visok mi je tlak, uvik gledam kad će me povalit…a od naši doktura ništa.
Renata: Jeste li išli doktoru, kad ste zadnji put bili, evo visok Vam je tlak
Đotka: Pa znam, eto išla sam biće tome misec dana u našu bolnicu. Vidim prid nekim vratima ima mnogo žena, gužva, kažu, neki doktur došo iz Livna. Ajde reko, i ja ću kod njega, neću više kod našega. Vidim sve mlađe žene čekaju, ja se skukala, kako mi se žuri, pa me pustiše priko reda. Lipo me dočeka taj Livnjak, triba dušu čuvat. Pita me bako šta je tebi, kažem ja da me boli glava, a on se ko malo štrecnu, kakva glava pita, ja reko evo ova na ramenim. On, vidim, naljutio se, zar što nisam mlada, pa kaže bako, ja ti ne mogu pomoć, ja sam, nešto zamuckuje, kaže on je za dojni kraj . Kakav dojni kraj, šta fali nama iz gornjeg, evo i ja sam rođena u dojnem, samo sam se udala u gornji. On se baš naljuti, zabeštima i reče da iđem nekom drugom, nije on za moju bolest glave.
Zabeuši me, još ga samo upita di je doktur za gornji kraj, on lupnu vratim, šta bi čoviku ja ne znam. Bila sam se zaklela da neću više dokturu, pa dabogda umrla, ali kad mi Ruška jutros reče da je Ića doveo dokturicu, jedva sam dočekala da doručkujem i dođem. Veliš dokturice visok mi tlak, i ne bijo, šta me je u životu gonjalo, kad bi ti ja pričala, samo ukratko: rodila sam se prije 70 godina, a nije tada bilo ko danas…eh
Renata: Gospođo Đotka, evo ove tablete i otiđite svom doktoru da Vam propiše tablete za tlak…I doviđenja, pozdravite Juru i Mariju…
Đotka: Otkud ti nji znaš dokturice, baš su me sinoć zvali, oću, oću…
Renata: Zbogom, doviđenja, čekaju i drugi…Sljedeći!
Prco (čeka Đotku na izlazu): Đotune, Đotune, kud se šuljaš, ajmo što god doktorici za kavu, znam da imaš,e…
Đotka: Pa kaže dokturica ne ne triba ništa plaćat, mi smo njezine, ali, eto, ne mogu opet, red je, evo dvi tri koceke šećera za kavu, ima baba, ima, nisam ja cicija ko neke…( pipa po džepovima, vadi kocke šećera…)
Prco: Dublje ruku, dublje Đotune, nemoj da ja počnem tražit euriće, ajde, ajde…
Đotka: Ma evo, koliko mi se zavrnulo se u džepu, biće drugi put više (vadi neku siću)
Prco: Ajde, Đotune, neće bit drugi put za ove pare, škrtice…
(Odlazi Đotka, dolazi Ića)
Prco (ulazi, za njim Ivan): Renata, zvao je naš direktor bolnice i kaže da im treba jedna dokturica, netko mu reko, a ona moja sigurno, da si ti došla, direktor te zove da odmah dođeš radit ako hoćeš, eto upade ti sikira u med i tebi Ića. Ako ćete mene slušat, a stariji sam, ti Ića ajde to završi fakultetića, a ti nevista ostani radit. I u bolnici i ovde u kući, ja Boga ti, pare, šta samo od jutros zaradi. Dobro i meni, a Ića, šta veliš, kako ja strpa odma na poso nevistu, drugi čekaju godinama.
Ajde Renata, odma se javi doktoru Ćiri, ja ću reć ovim našim pacijentima da dolaze uvečer, a ti Ića spremaj se u Zagreb, nema ženidbe dok ne diplomiraš, reci mu neve, pa će prija, ajte, ajte, je li mi dobar plan.( Izlazi na vrata viče ženama pred vratima: Razlaz, dosta za danas, dođite sutra, čuje se galama, Renata i Ića se u čudu gledaju, ne znaju što će, zagrle se, ljube, gledaju se milo, počinju pjevat: „Vran planina za nebesa veže, mene srce za Tomislavgrad steže, oj, oj…“
Zastor se spušta, kraj.
K R A J
www.tomislavnews.com/Ljuba Đikić/Foto: UDZ s premijere predstave
Predstavu po ovom scenariju pripremili i premijerno, uspješno, izveli članovi Dramske sekcije Udruge Duvnjaka Zagreb, na „Radićevim susretima 2013.“ u Zagrebu. Očekujemo snimku ove predstave, pa ćemo objaviti, na TN, naravno!
