RUJANSKE KIŠE
Ne raduju me više rujanske kiše,
nit zrili plodovi, jesenski, bujni.
Ništa pod nebom ne raduje me više
samo jecaji duše, izranjaju, jedva čujni.
Ko jastreb, što smo ga “lova” zvali,
po modrom nebu usamljen kruži,
upirem pogled ozgar na zaselak mali,
što mladosti lipoj svu radost pruži.
Pogledom žudnim ono izgubljeno tražim,
što ostalo je uspomena dičije duše,
ono čim u danima tmurnim gorčine blažim.
Onaj vitrić, što u sparini litnjoj blagosno puše.
Al nema, ne vidim ih više, ti divnih slika.
Nema đaka prvaka što drčan po starom putu
gaca, kroz lokvice brojne i veselo ćurlika,
obučen u plavu zakrpljenu priveliku kutu.
Nit vidim čeljad što svoje blago spraća,
nakon teških, al s pismom, radova u polju.
Pod somićom starim nit sestre, nit brata,
nit se zaigrana ćukad po guvnu kolju.
Nema, nažalost, ni onog dobro nam znanog lika,
starice u opravi crnoj i sa šudarom na glavi,
na pragu moli, u ruci počađena joj slika.
Nema je više, sad u nebu s anđelima slavi.
Ne raduju me više te rujanske debele kiše,
jer što činilo me sritnim nestalo brez traga.
Izvezen rubac stari slane mi suze brise,
samo još zvono breca, zbogom, zbogom draga.😢
Autor : Žarko Šapina
